Šepava Justa je imala veliki miraz. Ja nisam — ali nisam bila, niti jesam, šepava.
Ako ne znate tko je Šepava Justa, žalim vas, najiskrenije — jer ste mladi. Utopljeni u ovo naše školstvo kojem je prioritet... ne znam što? Da naučite bolje bilo koji jezik osim svog, valjda. Da imate vokabular prosječnog seljaka sa četiri razreda osnovne. Da vam neuronska mreža prestane rasti oko petnaeste najkasnije, da biste bili taman dovoljno educirani da mislite da znate nešto, i taman dovoljno glupi da vas se može navoditi kao ovce — neki dobar border collie.
Kad Bog negdje uzme — negdje da, i obrnuto. Oduvijek je tako.
Šepava Justa je bila šepava, ali je imala veliki miraz. Ja nisam imala veliki miraz, ali sam imala dugu plavu kosu — što je, u vrijeme kad sam ja bila mlada, bilo sasvim dovoljno. Nisi kao žena trebala imati baš ništa drugo. Neke pristojne proporcije, ništa ekstra, i plavu kosu. Ništa od ovih modernih gluposti — „što se donosi na stol?“ Što se donosi na stol, teladi? Ja.
I ja kao takva sam bila i više nego dovoljna. Da ti — koji pokušavaš doći do mene — trebaš biti netko tko me štiti i pazi.
To je žena očekivala od muškarca. Muškarac je isto to očekivao od žene.
Podrazumijevalo se da ja dajem ono najviše u toj priči — ja ću roditi tvoju djecu, odgajati ih, ja ću brinuti za njih. A ti, ti bi trebao biti krilo ispod kojeg mi možemo rasti. I ja ću te zbog toga cijeniti, i neću ti kaljati ni ime ni ponos — grubim riječima, prevarom ili izdajom.
To su bile karte koje su ljudi igrali godinama, manje-više. I jesu li i tim igrama varali, krali i zajebavali — jesu. Jesu li patile obje strane — jesu. Ali su nekako pravila igre bila jasnija, jednostavnija.
Danas su pravila igre zakomplicirana toliko već u startu da je nekome i sama pomisao na ulazak u to dovoljna da ni ne proba.
Zamisli da je mene netko pitao – što ja donosim na stol?
Šepava Justa je imala fizičku manu koja ju nije činila „lijepom“, vrijednom ili čak potencijalno mogućom dobrom majkom. Ljudi su bili praznovjerni tada. Lako je pomisliti da bi procijenili kako bi se njezina djeca mogla roditi jednako šepava kao i ona...
„U genima im je,“ rekli bi.
Ona je morala imati nešto za staviti na stol — miraz. Da je bila ljepotica duge plave kose, ne bi je nitko pitao za miraz.
Tako je bilo nekada.
Nekad je sin ostajao uz kuću, kćer je odlazila.
Iako je kćer odlazila, njezina je obaveza uvijek bila da brine o svim majkama i bakama — i na kraju bi često kćer koja je „otišla“ završila i sa svojom majkom u miraz, i zbrinula tu svu žensku familiju — i sa svoje i s muževe strane.
Je li netko mlađi od trideset uopće može zamisliti kako to izgleda? Imati niz ljudi koje moraš dohraniti?
Uza sve što već moraš — djecu, muža?
Hajde reci — ne.
Hajde reci — „neću“.
Je li netko to zaslužio ili nije, nebitno.
Je li svekrva moje kćeri dobra žena? Možda je, možda nije. Možda će biti zlo teško kad ostari, ali je u paketu — jer ženi sina jedinca.
Ja, s druge strane, udajem jedinicu. Ljepoticu duge plave kose. Sa završenim fakultetom, autom, mirazom.
Jesam li odgajala kćer da brine o meni kad ostarim? Nisam. Nisam joj to zadala kao obavezu, niti usadila u kosti.
Što sam se nadala od nje kad krene svojim putem?
Ne znam… valjda da mi se javi, da nazove, posjeti, ono — pita kako se što kuha. Da dovede dijete na čuvanje. Ne znam, nešto obično.
Što sam dobila?
Rečenicu: „Prekidam sve odnose s tobom jer si za mene toksična.“
Šepava Justa je dobijala batine od svog lijepog, krasnog muža i rekla — „Udri, da makar po tome znam da imam muža.“
Imala je tu zadovoljštinu da pokaže svoje srce, svoj ponos — sve progutano u njoj u toj jednoj rečenici.
Ne, ja nisam kao Šepava Justa. Ja nisam imala tu opciju.
Ja sam dobila blokirani broj telefona.
Post je objavljen 04.07.2025. u 19:16 sati.