Najprin bi nas teta, u dvoru, dobro ofregala u maštilu. Onda bi užegla šteriku u sobi i stila nas četvero u posteju od peršone ipo. Ka slane srdele. Jedan do drugega. A mi bi još dugo u noć brboćali. Onda bi ona uletila i dreknila, činite kuco. Vrime je spat!
Ujutro bi je najprin čuli kako govori, za Gospu blaženu, kako to spite.
Vinki je glava bila di su nan noge. Tončiću je jedna noga bila priko mog stumka, a drugo ispod vrata. Mero je bila zalipjena o drvene daske kamare. Ja san ležala po sridi, a noge mi bile na Vinkinoj škinji. Teta se krstila, a mi se čudili šta se ima čudit. Ka da mi znamo kako ko spi po noći.
Nikad ništa ni mirisalo ka bila kava koja se pušila sa stola učinjenog od drvene armadure i svakome, uz čikaru, po pola tvrdega okruglog kolača. Za potočat ga.
A onda bi nas teta potirala u vrelinu litnjeg dana. Ne sićan se da smo ikad rekli da nan je vruće. Da smo se žalili na išta. Bili smo crni ka uglješe, znojni, izgrebani od drače, kolina pod krastama, mačani na sto mista od ugriza komaraca i papatača. Al igra je bila za igranje. Nikako za kukukmečanje.
Nezaborav bezbrižnosti jednog neopisivog ditinjstva.
Post je objavljen 02.07.2025. u 14:59 sati.