Teta Maro je s tovaron skupjala drva. Cipala ih sikiron. Ložila oganj. Čistila peć. Misila kruv. Kuvala. Išla u poje. Kopala. Sadila. Zalivala. Vadila kumpire. Činila marmelade. Kiselila kupus, kapulicu, motar, kapare i skalonju. Sadila pšenicu Jelenu, sikiricu i slanutak. Brala i gacala grozje. Pravila vino. Pekla rakiju. Održavala masline. Brala ih. Prodavala svoje za cukar, brašno i najnužnije. Šila dici. Čuvala uz svoju dicu još i mene. Prala lancune prignuta nad maštilon. Sumprešavala peglon na žar. Fregala kuću. Čistila štalu. Hranila i klala kokoši. Brala čajeve. Sušila na buri hobotnice, gere i ugore. Solila srdele. Do kolina gacala u moru i britulinon parala lumpare, skupjala grce, vlasulje. Vadila laminon vodu iz gustirne i još nebrojeno toga.
Imala je meko srce. I prečesto suzne oči.
Za svo to vrime njen muž je, uz žmule vina, dane provodija u jedinoj gostioni u mistu, koja se tada zvala Balkanija. Igra je na karte. I dolazija doma redovito ronzav.
Šta ženu čini snažnom?
Nevolja od muža. Volja za životon. Bezuvjetna i bezgranična jubav prema dici.
Post je objavljen 20.05.2025. u 15:19 sati.