Pitam se što bi bilo
da lukavštinom
zaobišli smo zamke sudbine
i (s osmijehom na licu
i s tinjalicom u oku)
suočili se u avetinjski praznom
labirintu stvarnosti.
U tom trenu shvatio bi veličinu i važnost
moje neslomljive želje da drhtave,
užarene ruke
uvučem pod tvoj raskopčani sako
i glavu naslonim na srcoliki korund
pod prsištem čovjeka
koji žudi biti žuđen,
koji želi biti željen,
koji voli biti voljen,
koji sanja da je sanjan…
koji uzima sve, a ne daje ništa.
Ali, bilo je. Dogodilo se… iako nije.
Želja je ostvarena u samoći,
u kojoj nisam riskirala da doživim
potonuće lađa pod tvojim trepavicama.
Bilo je. Dogodilo se, mada nismo se tražili
i nikada nećemo se naći,
jer labirint naše stvarnosti
nema ulazna vrata.
Ni za čime ne žalim,
jer dogodilo se… iako nije.
Prstima pekla sam i noktima grebuckala
napetu i toplu kožu
ispod tvoje iznošene, bijele košulje.
Bilo je. Dogodilo se… iako nije.
Na kao kamen tvrdo, crno srce
prislonila sam glavu u neostvarenom,
ali najstvarnijem snu.
Post je objavljen 15.03.2025. u 10:58 sati.