Pregled posta

IVAN BUNJIN

"SUNČANICA

Posle ručka izašli su iz sjajno rasvetljene i vruće trpezarije na palubu i stali pored ograde. Ona je zatvorila oči, stavila nadlanicu na obraz i počela da se smeje neusiljeno i zavodljivo. Ta mala ženica očaravala je svim svojim bićem. Ona reče:
- Izgleda da sam pijana... Odakle se stvoriste? Pre tri sata nisam ni slutila da postojite. Čak ne znam ni gde ste se ukrcali. U Samari? Ali to je svejedno... Da li se to meni vrti u glavi ili brod zaokreće?
Pred njima je bila tama prošarana svetlima. Iz nje je duvao jak ali mekan vetar, svetla su bežala ustranu; kao što to čine parobrodi na Volgi, brod je oštro skretao i približavao se malom pristaništu.
Poručnik je uzeo njenu ruku i prineo je usnama. Ruka je bila mala i jaka, mirisala je po suncu. Pri pomisli kako ona verovatno izgleda ispod te lagane platnene haljine, čvrsta i tamnoputa posle čitavog meseca ležanja pod južnim suncem na vrućem morskom pesku, srce mu se sa blaženstvom i nekim pritajenim strahom stezalo (Ona je rekla da putuje iz Anape). Poručnik izusti:
- Da siđemo...
- Kuda? - upita ona začuđeno.
- Na ovo pristanište.
- Zašto?
On prećuta. Ona opet stavi nadlanicu na užareni obraz.
- Vi ste poludeli...
- Da siđemo, - ponovi on tupo, preklinjem vas...
- Ah, radite šta hoćete, reče ona, okrenuvši se od njega.
Parobrod u zamahu meko udari o slabo osvetljeno pristanište i oni zamalo da ne padoše jedno po drugom. Iznad njihovih glava prelete kraj konopa, zatim trzaj nazad, sa šumom uzavre voda, zagrmi mostić... Poručnik potrča po stvari.
Za jedan minut prošli su kroz usnulu poslovnicu, zagazili do gležnjeva u pesak i ćutke se smestili u prašnjavu kočiju. Blaga nizbrdica između retkih i nakrivljenih fenjera, mekana od prašine, učini im se beskonačna. Ali evo, uspeli su se i zagrmeli po kaldrmi. Tu je neki trg, razna nadleštva, vatrogasni toranj, toplina i noćni mirisi sreske varošice u leto... Fijaker se zaustavi pred osvetljenim ulazom iza čijih se otvorenih vrata strmo uzdizahu stare drvene stepenice. Stari, neobrijan stuga u crvenkastoj košulji i dugačkom kaputu mrzovoljno uze stvari i svojim razgaženim stopalima pođe napred. Uđoše u veliku, užasno sparnu sobu koja se preko dana usijala od sunca, sa belim, spuštenim zavesama na prozorima i dvema neupaljenim svećama na stoliću pod ogledalom. Kad uđoše i čim sluga zatvori vrata odlazeći, poručnik joj, kao van sebe, jurnu u zagrljaj. Celog života sećali su se poljupca koji ih je skoro ugušio: tako nešto nijedno od njih ne dožive u svom kasnijem životu.
U deset sati idućeg jutra, sunčanog, vrućeg, sretnog, punog crkvene zvonjave, pijačne dreke na trgu pred svratištem, mirisa sena, katrana i svega onog složenog i mirisnog čime odiše sreski gradić, ona, majušna ženica bez imena (svoje ime nije ni otkrila, u šali se nazivala prekrasnom neznankom), otišla je. Spavali su malo, ali ujutro, kad je izašla iza paravana pored kreveta, za pet minuta se oprala i obukla i bila je sveža kao da joj je sedamnaest godina. Da li se stidela? Ne, nije, vrlo malo. Kao i ranije, bila je neusiljena, vesela i već razborita.
- Ne, ne, dragi - odgovori ona na njegovu molbu da i dalje zajedno putuju: - ne, vi morate ostati do sledećeg parobroda. Kad bismo putovali zajedno, sve bi se pokvarilo. To bi za mene bilo neugodno. Dajem vam časnu reč da ja nisam onakva kako bi vi mogli da mislite o meni. Nikad nešto ovako slično nije mi se desilo i nikada mi se više neće desiti. Za mene je ovo kao da me obavila neka tama... Ili, bolje rečeno, kao da nas je oboje uhvatilo nešto poput sunčanice...
Poručnik se s nekom lakoćom saglasi s njom. U lakom i sretnom raspoloženju odveze je do pristaništa, upravo pred polazak crvenkastog »Samoleta«. Poljubi je pred svima na palubi i jedva uspe da iskoči na mostić koga su već povlačili.
Isto tako raspoložen, lako i bezbrižno, on se vrati u gostionicu. Ali se ipak nešto već izmenilo. Soba mu se pričini sasvim drukčija nego kad je ona bila u njoj. Još je bila puna nje - i prazna. Čudno je to bilo! Još je mirisala njenom dobrom engleskom kolonjskom vodom, na poslužavniku je još stajala njena poluprazna šolja, a nje više nije bilo... Odjednom se poručnikovo srce steže tako nežno da je morao užurbano da zapali i da prošeta nekoliko puta gore dole po sobi.
- Čudan doživljaj! - reče on naglas, smejući se i oseti kako mu na oči naviru suze. - »Dajem vam časnu reč da ja nisam onakva kako bi vi mogli da pomislite...« I već je otišla...
Paravan je bio odmaknut, krevet još nepospremljen. I on oseti da jednostavno nema snage da sada gleda na taj krevet. Ogradi ga paravanom, zatvori prozore da ne bi slušao pijačnu vrevu i škripanje točkova, spusti bele mehuraste zavese, sede na divan... Da, ovo je kraj »putnog doživljaja«! Otišla je - i sad je već daleko. Sigurno sedi u belom staklenom salonu ili na palubi i gleda ogromnu i sjajnu površinu reke pod suncem, splavove u sretanju, žute sprudove, sjajnu daljinu vode i neba, sav onaj beskrajni prostor Volge... I zbogom, već zauvek, zasvagda... Jer gde bi mogli da se sretnu? - »Ne mo- gu ja, pomisli on, ne mogu ja bez razloga da dođem u taj grad gde je njen muž, gde je njena trogodišnja devojčica, uopšte njena cela porodica i njen svakodnevni život!« - Njemu se taj grad pričinjavao kao nešto naročito, zabranjen. Pomisli da će ona u njemu živeti svojim usamljenim životom, možda će ga se često sećati, njega i njihovog slučajnog, kratkotrajnog susreta, a on nju nikad više neće videti. Ova ga je pomisao zapanjila i začudila. Ne, to ne može biti! To bi bilo isuviše grubo, neistinito i neprirodno! - I on oseti takav bol i toliku suvišnost svog daljeg života bez nje, da ga obuze užas i očajanje.
- Koji mi je đavo! - pomisli, diže se i poče da hoda po sobi nastojeći da ne gleda na krevet iza paravana. - Pa šta je to zapravo sa mnom? Čini mi se da mi to nije prvi put, ali eto... Šta ona ima nešto naročito u sebi i šta se to ustvari dogodilo? Stvarno, kao da je po sredi sunčanica! A kako ću ja da provedem ceo dan bez nje u ovoj rupčagi?
Ona mu je sva još bila u sećanju, sa svim njenim najsitnijim osobinama. Pamtio je miris njene opaljene puti i njene platnene haljine, njeno čvrsto telo, njen živi, neusiljeni i veseli glas... Osećaj skoro preživelih uživanja u njenoj ženskoj lepoti bio je još sasvim živ. Ali sada je preovladalo drugo, posve novo osećanje - neko čudnovato neshvatljivo osećanje, koje se uopšte nije javljalo dok su bili zajedno. Osećanje koje on sebi nije mogao da pretstavi kad se s njom upoznao, kad je sinoć sklapao poznanstvo za koje je mislio da će doneti samo zabavu. O tom novom osećanju on joj sada nije mogao ništa da kaže! - Ali, što je važno, pomisli on, to ja njoj više nikada neću moći da kažem! Šta da radim, kako ću preživeti ovaj beskonačni dan, u ovim uspomenama, s ovom neotklonjivom patnjom, u ovoj varošici koju je i bog zaboravio iznad sjajne Volge po kojoj je ona plovila u crvenkastom parobrodu!
Treba se spasavati, nečim se zaokupiti, skrenuti pažnju na nešto drugo, negde otići. On odlučno natuče kapu, uze štap, brzo pređe prazan hodnik zveckajući mamuzama i strča niz strme stepenice na izlaz... Ali gde da krene? Kod ulaza je stajala kočija. Mladi kočijaš u dobro skrojenom kaftanu mirno je pušio cigaretu. Poručnik ga pogleda rastrešeno i s čuđenjem: kako je moguće tako mirno sedeti na boku, pušiti i uopšte biti miran, bezbrižan i ravnodušan? - »Sigurno sam jedini ja tako neverovatno nesrećan u celoj ovoj varošici«, pomisli idući prema trgu.
Pijaca se već praznila. On je bez ikakvog razloga hodao po svežem đubretu između kola i taljiga s krastavcima, između novih zemljanih sudova i činija. Žene koje su sedele na zemlji pozivale su ga u jedan glas, uzimale suđe u ruke, lupale i zvonile po njemu prstima, pokazujući time kako je dobro. Seljaci su mu se derali u uši: - »Evo krastavaca prve klase, vaše blagorođe!«- Sve je to bilo toliko glupo i besmisleno da je on pobegao sa pijace. Pošao je u sabornu crkvu gde su već pojali glasno, radosno i odrešito, sa osećanjem ispunjene dužnosti. Posle je dugo hodao kružeći po malom, vrućem i zapuštenom vrtiću iznad provalije nad svetlo-čeličnim i ogromnim prostranstvom reke... Epolete i dugmad na njegovoj bluzi toliko su se zagrejali da ih se nije mogao dotaći. Kapa mu je iznutra bila mokra od znoja, a lice mu je plamtelo... On se vrati u gostionicu. Sa uživanjem uđe u veliku, praznu trpezariju u prizemlju, sa uživanjem skinu kapu, sede za sto kraj otvorenog prozora kroz koji ga je zapljuskivala jara, ali je ipak dolazio svež vazduh. Zatim poruči hladnu čorbu sa ledom... Sve je bilo dobro, u svemu je bila neizmerna sreća, velika radost, čak i na ovoj žegi i u svim pijačnim mirisima, u celoj ovoj nepoznatoj varošici i u ovom starom sreskom svratištu bila je ona, ova radost, a zajedno s tim srce mu se cepalo. Popio je nekoliko čašica rakije zalažući kiselim krastavcima sa mirođijama i osećajući da bi sutra umro bez ikakvog razmišljanja, samo kad bi je nekim čudom mogao da vrati i provede s njom još jedan današnji dan, da joj kaže, samo da joj kaže i da je uveri sa koliko je patnje i ushićenja voli... Zašto uveravati? Zašto ubeđivati? On nije znao zašto, ali je to bilo potrebnije i od samog života.
- Sasvim su mi popustili živci! - reče i natoči petu čašicu rakije.
Odgurnu od sebe ledenu čorbu, zatraži crnu kafu i poče da puši razmišljajući s naporom; šta treba sad da radi, kako da se reši ove iznenadne i neočekivane ljubavi? Ali rešiti se nje - bilo je nemoguće - on je to jasno osećao.
On se odjednom brzo diže, uze kapu i štap i zapitavši gde je pošta, brzo pođe tamo. U glavi je već imao gotovu rečenicu za depešu: »Odsad je sav moj život, zauvek, do groba vaš, u vašoj vlasti«. Ali kad stiže do kuće sa debelim zidovima u kojoj je bila pošta i telegraf, stade užasnut: znao je grad u kome ona živi, znao je da ima muža i trogodišnju kćerkicu, ali nije joj znao ni prezimena ni imena!
. . .“
Ivan Bunjin, SUNČANICA (početak priče)

moja knjiga, Bunjinove priče


jedan krasan valcer


Ivan Bunjin, prvi ruski nobelovac za književnost: "Ivan Bunjin je za Nobelove nagradu prvi put nominiran još 1922. (kandidirao ga je Romain Rolland), no 1923. nagradu je dobio irski pjesnik William Butler Yeats. Sljedećih godina ruski pisci-emigranti kandidirali su i dalje Bunjina, i on je na kraju dobio nagradu 10. 11. 1933."


Post je objavljen 08.12.2024. u 23:24 sati.