Operacija Cicero…
Neko koristi igle više, neko manje, ali svi je imaju u nekoj specijalnoj kutiji sa koncima svih boja, drikerima, iglama, rajfešlusima koji možda rade, trebaće za nešto, a možda su samo malo pokvareni, pa će se popraviti samim stajanjem u volšebnoj kutiji, jer će baš ta boja i veličina biti neophodna za pet, deset ili ko zna koliko godina. Tu su i odlične makazice, i one malo tupe i neki neindentifikovani predmeti kojima je tu mesto jer je prabaka nešto sa tim radila.
Uglavnom tu svetinju niko ne pipa, dapače, izbegava je.
Uvek ima ali.
Jednog jutra hitno treba ušiti gumb, jer sam baš to morala obući…
Uzimam svečano kutiju, otvaram. Tu je kutijica sa mnoštvom igala. Uzimam najmanju jer je i gumb maleni.
Konac odgovarajuće nijanse malo duže tržim, i on je tu.
Igla u levoj ruci, konac naperen kao mač viteza, u drugoj.
Guram onaj konac, on se vrti oko igle kao striptizeta oko motke. Malo škiljim da bolje nanišanim. Seckam „striptizetu“ da bude oštrija, žmirkam jače, uzimam veću iglu.
Onaj končetina neće ući u onu rupicu ni slučajno.
Uzimam iglu za vunu, uperim konac, ništa. Možda se konac mora uštirkati?? Seckam ga ponovo, ližem, neće. Operaciju ponavljam više puta, sve nestrpljivije. Došlo mi da bacim I iglu I gumb I kutiju… ali…
Posle duže vrmena
Ura uspela sam!!
Jesam šipak, ona igletina ne može u rupicu gumba.
Vraćam se malenoj igli i operacija Cicero se nastavlja. Posle dva sata konac je u igli, igla u gumbu, ali se konac volšebno smanjio, dva puta prošao kroz gumb i nema ga.
Kad razmislim, mogla bih i nešto drugo obući…
Post je objavljen 05.12.2024. u 09:40 sati.