Čudan susret...
Pijuckam kavicu i pokušavam kroz prozor videti susedni soliter. Zahladilo, jutra ledena. Magla, magla svuda oko nas.
Tvoje tijelo osipa se poput pijeska sad
tvoje lice nestaje u zraku kao dim
umorna sam, shrvala me
za ljubavlju tvojom duga glad
ti si s druge strane rijeke
polako vec se mirim s tim
Zabezeknuta gledam ga na prozoru.
Došao je. Telo mu se ne osipa nego živ živcat došao pod moje prozore skupa sa drugom i sad pokušava dopreti do mene.
Uloge izmenjene.
Gledamo se, ja malo pospana štipkam se možda sanjam, on gladan, žedan, željan mene.
Da li da se sažalim i pustim ga unutra??
U meni se bore dve osobe, ona okrutna koja bi ga najrađe ubila, i ona glupava koja si misli, siroče došao se malo oporaviti kod mene.
Ne može prodreti nikako do mene ako ja to neću.
U magnetovanju setih se naših neprospavanih noći, dušegupke jer zbog njega zatvoreni prozori.
E, nećeš...
Okrećem se, sipam još kave a on, komarac, samo tužno gleda kako mu plen izmiče...
Post je objavljen 09.11.2024. u 07:36 sati.