Prekjučer je bilo jedanajst godina da je umra Coce, zadnji put sam ga vidija u Plominu u konobi Porat, ja sam nekim poslom tamo zaluta, a Coce je negdi piva, izili smo, popili i pričali o Hajduku, o čemu drugom bi i pričali.
Neki dan je bija rođendan Torcide, pa su osim šta su napravili spektakl na stadionu, pozvali su svoje članove da daju krv.
Hajduk je dobio utakmicu, nevažno dobio ih je ko zna koliko, poslije utakmice igračima su se na terenu pridružile obitelji, igrači su malim navijačima dijelili dresove, sve je bilo nekako lipo lišeno bilo kakve agresije.
Prije dvadeset godina je umra Zdenko Runjić, koji sigurno ne bi glasa za Puljke i Ivoševiće, valjda se zato grad Split na nikakav način nije sitija velikana.
Danas je partija šjor Tonći, jedan od onih koji nikad neće umrit, kad nikoga od nas ne bude, neka dica koja se još nisu ni rodila će pričat kako su bili jednom otac i sin koji su osvojili Hajdučko srce.
Ja nisam gleda Bajdu i Ankovića, ali sam milijun puta čuo priče o njima, i moja dica su čula priče o njima, o lambreti i večerama koje je Anković od nevelikih honorara plaća svojim Neretvanima.
Kako kaže Delboy slijedeće godine u ovo doba bit ćemo bogati.
Tako se i mi hajdukovci svake godine iznova nadamo da ćemo biti prvaci, hoće li to biti ove godine u konačnici nije ni važno, jednom hoćemo i to će onda biti fešta za pamćenje, a šjor Tonći, Vinko, Zdenko i Oliver će gori zapivat
Starog placa višje Nima
Ma se opet isto druka
Na terenu od života
Di se trči di se cota
Post je objavljen 28.10.2024. u 22:44 sati.