Sve je u redu. Definirali smo što je sloboda i vozimo po tome. Usuglasili smo potrebe i navodno ih oboje udovoljavamo. Slobodno. Punim dahom, bez uzmicanja. Al uvijek se zna, granica. Definirali smo poglede, migove, i trzaje. Slobodno bivamo, oboje. Sve je u redu. Možemo dalje. Dan po dan, slobodno lupajući glavom u svoje zidove. Boli me. Mislim da sam na izdisaju. Mislim da ne mogu više. Mislim da se u nekom trenutku dogodila jedna korekcija previše. A meni je stvarno, ali stvarno puna torba korekcija. Grbavim se ispod tog tereta. Starim. Jadna sam i ljuta. I iako to nikad neću priznati na svjetlu dana, izgubljena. Što će biti sutra?
Post je objavljen 08.09.2024. u 22:08 sati.