ostavija je bicikleto i trka… uteka je od mista griha…trka je kroz cili grad ka da ga goni trista đavala… trka je preko kalafonje do Jazina, od Jazina do Partizana… od Partizana kroz Perivoj V. Nazora na Fošu… s Foše kroz grad, Kalelargom do Tri bunara… pa opet do mosta i priko… da bi se tek u suton torna na Vruljicu po bicikleto…
Dovuka se kući smlavljen. Pa je mrak.
Pa di si dosad, pitala ga je mater. Već san se zabrinila.
Vozija san bicikleto, odgovorija je. Nije je moga pogledat u oči. Stahova je da bi u njegovom pogledu mogla vidit ono ća je on vidija.
Ćaća je u biloj potkošulji sidija za stolon, pija vino i čita novine.
Vozija si po mraku?, pita je.
Jesan.
Štaš za obid, pitala je mater.
Ništa.
Moraš nešto pojist.
Neću ništa, reka je i dalje ne dižući pogled. Iđen u krevet.
Jesi li dobro?
Dobro san.
Povuka se u svoju cameru.
Štamu je, pitala je mater.
Ma pusti ga… reka je ćaća.
Bacija se na krevet i zaplaka. Jope.
Eto zato san se počeja droksat, uzdahnija je Ante.
Aj ne seri, drugi su prošli i veća zla pa nisu za to krivili druge, reka san.
On je reka, jebi se, ko si ti da sudiš o mojim osjećajima.
Znan, citira je Štulića. Jako je volija Azru.
Ma jemaš pravo, reka san.
A evo što je bilo…
Ante se to davno litnje poslipodne vozika bicikletom po gradu, pa se uputija na Vruljicu, di je skrenija na zemljane pute i onuda kroz šumu gonija bmx. U daljini je vidija čovika kako uz jednu piniju jubi neku žensku. Zadiga joj je suknju, strga gaćice i nataka na kur. Ante je siša s bicikleta, parkira ga u guštaru i tiho se prišulja.
Čovik je bogami dobro tesa crvenokosu. Unda se umorija, pa su pošli na tlo, di je o nastavija misionarski, prebacivši joj noge priko svojih ramena...
To-to, jebi me kurbin sine, stenjala je crvenokosa.
Unda se ona stala na sve četiri, a on ju je tuca straga.
Pa je ona zajašila njega.
Ante se primaka još bliže da bolje vidi ženski polni organ, tu čudesnu bužu odakle ispadaju dica. Bilo mu je malo smišno to kako se odresli jebu, al' je prigušija smij iz većeg razloga.
Kada se ono dvoje pošteno izuživalo jedno u drugom, ustaše, a Ante spozna da čovik koji je jeba crvenokosu zapravo njegov ćaća.
Astigospe! Majko Isusova!
Opalilo ga je ki grom. Srce mu je pošlo luđački tuč, zamatalo mu se u glavi, zamutilo prid očima.
Šta da čini? Da izjuri vanka i nasrne na ćaću pogrdama i optužbama:
Baštrde! Kako si to moga učiniti? Kako?
Bilo je to izdajstvo priko mire. Ante je dobro zna šta je pravo, a što krivo. Viganjoni su oduvik bili pobožna obitelj, krst je visija u spavaćoj, dnevnom boravku, kužini, išlo se u crkvu, na vjeronauk…
Pričeka je da odu, unda glasno zarida. Dugo je plaka prikovan za zemlju. A kada se pridiga od silne se muke izriga. Počea je trkat gradom ka munjola, svako malo brišući suze ća su se nezaustavljivo cidile niz lice. Cili mu se svit urušija. Tek se u suton vratija po prokleto bicikleto i još satima vozija gradom…
Nikada o tome nikomu nije reka ni rič. Neko se vrime tija ispovidit fra Bartolomeu, ali sram je bija prevelik. Time šta je ćaća jeba crvenokosu štracu, on se nije ogrišija samo o mater koju je Ante bezgranično volija i poštiva, već se ogrišija i o njega i njegove dvi sestrice.
U sedmon je Ante počeja pušit cigare. U srednjoj – kanabis. Trava ga je opuštala. Bilo je mučno nastaviti živit u tom falš, ka idiličnom obiteljskom okruženju.
Na kraju srednje uzea je prvi šut. Navuka se, naravski. Heroin mu je da ono što je vamo izgubija. Trenutak sriće u Paklu.
Ma jema je on pravo, nisan smija sudit o njegovin osićajima. Svatko viruje da je njegova patnja najveća iako patnjometar malokad očita visoke stupnje. Judi patu jer in se pati i triba im to puštit na miru.
Ajmo na lignje sa žara u Mirakul, reka san.
Aj , odvratija je Ante. Prvo lignje, a onda šut!
I pošli smo.
Post je objavljen 18.08.2024. u 01:53 sati.