Opet se vraćam u školjku,
zatvaram se, odustajem.
Kao spomen nosim boljku,
koju teško zatomljujem.
Ne želim se osvrnuti,
jer nismo ostavili trag.
I ako me poraz ljuti,
nema vraćanja natrag.
Kad pomislim na rastanak,
strah učvrsti usta nijema,
ali veći danak plaćam,
brišući suze kojih nema.
Obmanjujem se uvjerenjem
da će razum prevladati,
a usidrena u snu stenjem…
znam, neću te dočekati.
Još puzim skliskom nutrinom
i primam udarce kobi,
jer ljubujem s pričinom,
koja mi bivanje drobi.
U tvojim grudima je stud,
motiv je u okovima.
Svaki promišljaj je hud,
okružen je zidovima.
Ne zovi me da se vratim,
ne mogu preskočiti zid;
ni preživjeti kad shvatim
kakav zluradnik je privid.
Još ove noći dopuštam
da pohodiš me kao sjena,
jer od jutra za te ja sam
u bespuću izgubljena.
Ne traži me, ne zovi me,
pomiri se s oproštajem.
Možeš lupati moje ime,
ali život ne. Nestajem.
Post je objavljen 03.07.2024. u 03:11 sati.