Ja ti se ispričavam što ti se ovako napreskokce javljam, što ti pišem o sporednim i nebitnim tricama, sitnicama. I na šifriranju ti se ispričavam i ispričavam ti se što ti se ispričavam.
I što ti ne pišem sve direktno nego izokola kao da ti nešto skrivam.
Mislim da me strah da te tko ne pronađe i da me ne peočita stvarnu, onakvu kakva jesam, i strah me da se onda, taj netko, tko me potajno bude čitao, kriomice, meni iza leđa ne - osudi, odbaci, da me ne... ne znam... napusti.
Pa onda ovako.
Iako je meni savršeno jasno o čemu pišem, strah me je da onaj tko ovo možda bude čitao, ove moje zapise, da me stvarno ne shvati.
I di sam onda? I što onda s tim?
Zato, bolje onda ovako: ono što ja znam (o sebi), znam za sebe, a onaj tko čita s nerazumijevanjem, a misli da je skužio sve... Hehe. Koji zajeb. Koja iluzija spoznaje drugoga.
Mislim, stvarno, zašto bi itko ikoga trebao razumijeti sasvim?
Zar nije dovoljno da svatko razumije samoga sebe?
Ima ta neka spoznaj-samoga-sebe fora, ne sjećam se jedino koji frend mi je to rekao.
...
Danas mi se Ona ispričavala što me savjetovala. Mislim, nisam se ja niti ljutila na nju, niti savjete tako olako prihvaćam, ali ipak, ovo mi je.. novost. Skoro sam bila zaboravila da toliko suptilna bića ipak postoje, i da - to je čudo da se pojave baš kad umalo prestaneš vjerovati u... svašta. U išta.
Ajd laku noć.
Pišem ti opet kad me bude volja.
Tu si, čekaš, znam.
Post je objavljen 07.06.2024. u 22:44 sati.