Nedavno sam naletila na jednu staru simpatiju koju nisam vidila jako dugo. Odselio se, ne živi više u Dalmaciji pa se sretnemo rijetko. Davno je bilo kad smo se družili, ima tomu bar deset godina. Nemam neki osjećaj daljine kad je on u pitanju, sve neki čudan filing mi izaziva. I eto, sretnem ga i proradi mi osjećaj da je sve nešto pogrešno u toj priči. Valjda jer ne razgovaramo baš. Nekoć smo bili dobri, sad si samo kimnemo u prolazu.
I otada, otkako sam mu kimnula nekidan, proganja me razmišljanje o njemu. Zgodan je i dalje, nek ide u pm. I ne bila ja žensko, okrenem sve što sam mogla na internetima da provjerim što se događa s njim. Naravno, više nitko ne meće ništa pametno pa su mi spoznaje o njegovom kretanju ograničene, osim naznake da se oženio. Još jedna propuštena prilika pronašla suprugu i uživa bračnu idilu. Ja i dalje izlazim vanka. Uglavnom - osjećam se ljubomorno i živcira me to. Ego, znam. Zato mi došlo da sve izbacim ovako van, u svijet. Dosta dobra terapija.
Kako bilo, nije mi baš lako samoj sa sobom u mojoj glavi ponekad, možda ću nekad to dijeliti tu. Umjesto terapije jer ona ipak košta.
Post je objavljen 22.05.2024. u 17:14 sati.