Stari nije bio građevinar. Ni vrtlar. Ni keramičar. Ni vodoinstalater. Ni električar. Bio je visoko obrazovani intelektualac kojem je samoukost bila pod kožom. Sam je gradio, ugrađivao, instalirao, ukrašavao, vrtlario. Sve je pretvorio u hobi.
I tako je kuća rasla koliko se od mirovine uspjelo uštedit. Ruke i radove nije trebalo plaćati jer je on bio meštar glavom i bradom. Mama je uskakala di god je mogla. A mogla je i htjela puno. Ako je za neke radove trebalo više ljudi, uskakala je rodbina. Susjeda, u prvim godinama, nije ni bilo.
Stari je bio spor ali do bola pedantan i precizan, Mama je pak bila na atomski pogon i stalno ga je požurivala. Kamene ploče, s urušenih pojata, stavljao je mjesecima po dvoru. Bridovi su morali odgovarat veličinom, bojom, nijansom, hrapavošću, glatkoćom i ko zna čime sve kako bi fuga, boje kamena, sve povezala u jednu cjelinu.
U par desetljeća naraslo je zdanje. Viseći vrtovi su mu bili posebna poslastica. A u njima, sve sadnice poredane u geometrijskom nizu. Po veličini, boji, sorti, dozrijevanju.
Gradio je Stari u vremenu bez ceste, struje, vode. Sav materijal je dovozio kaićem iz susjedne vale do koje je iz Blata bio makadamski put. I sve je prošlo preko njegovih ruku. Toliko truda, muke i upornosti je bio apsolutno njegov izbor života.
I tako, tu u Vali, ugrađivala sam dio po dio sebe. Ko puzzle. Od svojih najranijih dana. Najvećim dijelom okružena velebnom tišinom, beskrajem mora i neba, mirom i spokojem. Dubine plavetnila su me mamila. Možda sam zato morska iz dubina.
..nastavlja se...
Post je objavljen 13.05.2024. u 15:13 sati.