Nekada bude baš teško. Pa i onda kad su vlastiti gabariti od elastina. Prilagodljivi životnoj grmljavini, neverinima i olujama. Skrb o potrebitom članu obitelji je prvenstveno ljubav. Naravno, i odgovornost. Ta ista skrb zna sagorit, samlit, utopit i pomest vlastite granice izdržljivosti. Fizičke i psihičke. Kad se u sebi zavapi od nemoći, slabosti i umora zbog saniranja svih nepogoda. Kada vlastito vrijeme postane nepoznanica i stranac. Kada dan i noć postanu nedjeljivi.
Moj Stari je mačak. Mačak s devet života. Ne znam koliko ih je već potrošio, al mislim da je obilato nadmašio tu brojku. Trebao se zvat Srećko. Nikako Ivan. Nije mene strah njegovog kraja. Raščistila sam ja odavna i s vlastitim strahovima na tu temu. Strah me nemoćnog života. Potrebitog od glave do pete. Bio je loše. Sad je bolje. Idemo dalje. Imamo još štošta odradit u narednim danima. I hoćemo.
U svakom od proteklih dana bila sam zahvalna da ipak sve mogu. Ma kako teško bilo. U svakom danu u čudu kako snaga ima svoje nevjerojatne izvore i moć. Ali, paleta mnogih interesa se suzila i svela na prioritetno.
Tu sam ja i dalje. U blogoobitelji. Mojoj, vašoj, zajedničkoj. Samo malo maknuta u stranu. Privremeno. Dok za koji dan još sve presložim i posložim.
I vratim se resetirana. Ko nova stara.
Svima odreda veliki blogozagrljaj.
Post je objavljen 12.03.2024. u 21:32 sati.