Možda ću jednom i napisati memoare. kad bude više onih koji mi fale nego onih koji čine stvarnost
pa ću morat stvorit prostor di ću se opet družit s njima.
Mislim, točno kužim taj đir, razumijem tu potrebu, što sam starija sve više mi u snove dolaze,
neki me iznenade, nekih se baš dugo na javi nisam sjetila,
nije me neki kamenčić u cipeli sjetio baš njih,
a neke tolko željno iščekujem, kad jutrom, dok na prozore još dan
nije navalio pa mi dođu
a ja onda još žmirim čvrsto,
razvlačim taj san,
ne da mi se izać iz njega, presvuć se u neko drugo vrijeme, neki drugi prostor...pa me često stisne više nego što bi smjelo (čini mi se po tome kolko se srce pobuni u neki može bit predinfarkt) pa bih ostala tako,
takva sklupčana i bar na moment i bar opet
njihova.
A boli, da. Nisam nikada ni mislila da neće. Sve to što sam u sebi za njih nikad i nimalo čuvala nego sve odmah i sad davala, razbacivala se srcem ko pijanac parama
i šta, ko kaže da sam ikad požalila?
Jedino za čime žalim jest što sam nekim ljudima vjerovala
a sve što sam dala mojim kerovcima, žao mi što nisam i više imala.
Pa nek boli, ko ga jebe, isplatilo se jer smo bili i sretni.
Pa kad šećem azilskom šetnicom, tamo di je osim mojih drugara, duh i šuma kojom smo se sladili ko slobodom,
pa kad na prvom zavoju dočekaju Seka, Gazda, Antiša i Divljo i trče tik uz Ksembina kolica
pa cijeli svijet misli da nas je samo četvero u tim šetnjama
a nas tolko da bismo i Priovićku zajebali da poželimo u gradski vrt
i taj pijesak koji uvijek nađe načina da se u patikama preveze i kuć, pa ko čarobni prah putuje svijetom
i bez mene,
pa igra i pod nekim drugim šapicama, nečim tuđim patikama, živi onkraj nas
zaražen radošću jednom davno
pa mu se dopalo da i dalje mađija.
To neko zrno pijeska iz kojeg je nastao najljepši Azil na svijetu,
svi vi,
svi mi koji bismo mogli dno nekog mora odglumiti kolko nas je!
I to je sloboda, sestro, to je sloboda! Pustiti srce ko kera bez povodca
pa nek ide i nek uživa, šta i ako negdje padne,
obrišeš blato s koljena
i ideš dalje!
"Živeti slobodno... svetom se oriti...
okićen perom sokola... za urok protiv okova..."
A ja dodajem još riječi našega Djoleta: " Živeti slobodno, pesmom pokoriti
Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje..."
Kako sam plakala na ovaj divan tekst Ivane Crnoje, voditeljice Azila Osijek - odnosno Udruge "Pobjede"....
Mama je danas bila na kontroli - i idemo dalje s terapijom....To me iskreno raduje, jer kad bi joj rekli da terapija ne ide dalje - to znači da nema pozitivnog pomaka i da nema smisla davati skupi lijek, ako ne pomaže. No, idemo dalje!!!!!
Ante otišao na brod, sestra ostaje sama...Divim se! Ujutro odvela mamu na kontroku, brzo jurila doma kuhati ručak. Došla po mamu s gotovim ručkom, nakon što je u medjuvremenu odvela Antu na brod....Dakle, ne mogu se mjeriti s njom. Mogu se samo pokloniti.
Mama pojela ručak, zvala mene i zaspala, iscrpljena. Meni loše samo kad sam čula
koje je sve preglede prošla. A sestra sve obavlja s malenim u autu....:(((( Lukas u školi....
Ljubim!
Post je objavljen 29.02.2024. u 23:59 sati.