Vani je navečer počeo napokon padati snijeg. Gusto, teško i mokro.
Znala je da će početi. To je zakon prirode. Ubija viruse i bakterije, kažu.
Ajmo im vjerovati.
Čudno je to, jer snijeg ne pada kada je ispod nule. Koga onda ubija ?
Čitav dan prala ju je južina. Neka unutarnja tjeskoba. Ono kao kod Betty Blue, 37,5.... Imala je silnu potrebu nekoga poslati k vragu.
Inače tako nekako obzirna, nježna, fleksibilna i puna razumijevanja, nekako je uspjela doći do ruba. A taj ju je rub mučio, jer nikada ne znaš što ćeš naći preko.
Neki se dan tuširala i na preponi je pronašla dlaku koja nije njena. Napipala ju je ko malo gusto gnijezdo, koje ju je škakljalo.
Rastegnula je dlaku do maksimuma i promatrala to kestenjasto prelijevanje, njenu čvrstoću, debljinu, dužinu pokušavši proniknuti čija li je.
Njena nije bila, sasvim sigurno. Nedavno se ošišala sasvim na kratko. A i kosa joj je boje meda.
Vlas je spremila na komadić toalet papira. Pa u novčanik. U pretinac za sitniše. Mislit će o njoj sutra.
Bilo bi silno zanimljivo imati doma mali laboratorij., pomislila je. Ovako bi je samo čudno gledali, da je odnese u pravi.
Odlučila mu je pokazati je. Samo da on vidi što ona na sebi pronalazi.
A zbilja pokušava ne biti ljubomorna, jer on kaže da je to bolest.
On kaže. Da je bolest.
A često je posjeda na mjesta s kojih ne može nikoga gledati osim njega.
Valjda kuži da je i sam bolestan, tko će ga znati.
Ta sumanuta povezanost među njima traje, baš ih promatram.. A počela je kao nešto čisto fizičko. Zgodna kemija. Formule koje se podudaraju u slini, znoju i mirisu.
Kad mu je pokazala što je pronašla, ostao je zgranut. Krenuo se početi pravdati, napadajući je da nije normalna.
-Pomozi mi, rekla mu je pomalo lukavo. Otkud to na meni, pitala ga je. Nitko u mojoj blizini nema takvu kosu.
Pokušali su zajedno doći do nekakvog rješenja. Od sestre ? Frizerke ? Neka stara vlas kad je imala drugu boju kose i frizuru ?
Drugi je dan na njihovoj plahti pronašla par krvavih mrlja. Ona nema menstruaciju već godinama i ne krvari niotkuda. Kao niti on.
Skinula je odlučno tu plahtu s kreveta, stavila je na pranje i mirno ga pitala. Čak pomalo zabrinuto.
- Krvare mi desni, rekao sam ti. Ne misliš valjda...
Prije nekog vremena, jedna pametna žena rekla joj je da u vezi ne možeš biti Hercule Poirott. To jednostavno nije u redu ni za koga.
Time jasno iskazuješ nepovjerenje. Nepoštovanje. A i nagriza. Nagriza dušu, srce, um, odnos. Samopoštovanje.
Poput prevelike količine vode.
Listovi požute. Željezo hrđa. Drvo istruli.
No, njena je intuicija oduvijek bila nepogrešiva, to svi znamo. Sve što mi je ikada rekla, bilo je kristalno istinito
Možda zbog kratkovidnosti. Izoštrena poput najbistrijeg vida. Bolno točna.
U kojim je omjerima ovdje u njoj bilo straha da će ispasti naivna budala, ili se radilo o samoispunjujućem proročanstvu, ne zna se.
Ne znam joj reći niti ja.
Ona ne odlazi od njega, dok se ne uvjeri. Ko pravi mali detektiv s povećalom.
Na sve to on je samo mirno zaključio :
- Volim te, al ja sam slobodan čovjek. Kada te poželim prevariti, reći ću ti. Nije rekao "ako".
- I ja sam slobodna žena, rekla mu je....
- Al mi nemoj reći. Ne zanima me, preduhitrio ju je u nastavku.
Snijeg ne pada kada je ispod nule.
Al' zato otkriva tragove.
Nepogrešivo.
Post je objavljen 15.01.2024. u 22:11 sati.