Mislim da sam ovo već jednom zaključila u jednom od prijašnjih postova. Ne znam zašto je to tako niti je li to tako treba biti. Zašto ljudi misle da kad ti netko jednom da svoje srce da ga možeš vratiti. Očito sam zakinuta za tu sposobnost jer zaista ja to ne umijem uraditi. Taj poklonjeni dio kao da je otkinut i vječito fali. I naspram razočaranju i svemu, kao da je to sve nevažno. Zašto je to tako? Netko bi rekao nije to normalno, potraži si stručnu pomoć. Moje mišljenje se pak razlikuje od mišljenja drugih i smatram da svima ostalima treba duhovna preobrazba. Jesam li zaglibila u nekom zaostalom vremenu? Teško je biti drugačiji. Možda zato ne vidim neki smisao ovoga života. Jedino što sam u njemu naučila jest da u ovdašnjem vremenu ljubav ne pobjeđuje i preolako se odustaje. Prekidaju se kontakti u nadi da će odvojenost izbrisati sjećanja i osjećaje. Meni to ništa nije normalno, dapače, mislim da je to veliki duhovni raskol. Uopće mi nije jasno zašto bi itko to sebi želio?
Kad kažem da je srce glupo mislim ironično. Nije glupo, možda samo tvrdoglavo. Vjerujem da je takvo stvoreno i meni je savršeno jasno zašto je takvo, da li je i vama?