Svake postole,
Nosila su dva,
Starija brata,
Prin' šta su došle
Na moje noge.
Klapale su velike,
Rasklimane i stare,
Pune novinskog papira
I kartona, na rupe
Tamo di je
Voda prodirala.
Smrdile su strašno.
Sva dica u razredu,
Bižala su od mog stola,
Držeći se za nos,
Ka' da zaranjaju u more.
Nikor ni tija,
Sidit' sa menon.
Smišno!
Ka' da su,
Njiove bile boje!
Samo su glumili
Dicu gospode
Prid' učiteljicon.
Jedva bi dočeka
Doć' doma,
Pobić' van bos.
Mater bi ji' osušila
Kraj špahera na drva.
Crnon patinon
Namazala i ulaštila.
I bilo je tako sve,
Dok braća
Nisu partila
Od kuće.
Bila su to,
Lipa vremena
Bosog ditinjstva,
Trčanja po kiši
I po blatu
Brez da me
Mater vikala.
A stare postole,
Služile su
Samo za skulu.
I danas jeman
Jedne postole.
( nove naravno )
Navika san davno,
Trošit ji'
Samo za posebne prilike.
Post je objavljen 15.12.2023. u 11:44 sati.