Draga moja Izabela
Čuja sam tvoje postole.
Tiho si se spuštala,
Niz drvene stube.
Mislija san kako si dobra.
Dica i ja smo spavali,
A ti si se pažljivo,
Iz kuće iskrala,
Kako nas ne bi probudila.
Dva dana kasnije
Dica su još uvik pitala,
Di je mama?
Mali je stalno plaka!
Nekoliko misec nakon,
Došlo je pismo
Iz Los Angelesa.
Tražila si rastavu
I molila za zaborav.
Niko nije zaboravija
Taj dan tvog odlaska,
Dica ponajmanje.
Nikad in nisan reka
Da si ji ostavila ka gole tiče.
Nikad in nisan da tvoju adresu
Da ti pišu pismo.
Na kraju su samo znali,
Mama je nestala,
Kao oteta žena,
Koje kradu stranci,
I prodaju u roblje.
S vrimenon su se pomirili,
Da te više nikad neće vidit.
Neće ćut tvoj glas,
Ni lupanje cipela,
O drvene stepenice,
Kad greš na posal.
Kroz vrime ća je pasalo
Svi su naresli
Klapajuć postolama
Niz iste stube,
Žureć na posal
Ka njiova mater.
Danas se oni bore
Za svoju dicu.
Unuci su pametni i dobri.
Nikor od nji nema žicu
Bižanja avanturi.
Mislin da je tako boje.
Zahvaljujen dragon Bogu
Neka je!
I neka tako ostane.
Ako ti dođe misal ,
Da ji želiš upoznat.
Zaboravi na to odma.
Neš to doživit,
Tako mi Boga!
Obećajen ti.
Ovo je zanje pismo
Ća ti šajen.
Sad kad sve znaš,
Šta išćeš daje?
Koja je svrha,
Dirat stare rane?
Neka to bude povist,
Zakopana s menon zavik.
Pozdravlja te
Tvoj prvi muž.
S ljubavlju, Alex.
Post je objavljen 29.10.2023. u 09:00 sati.