Upitah ga dok smo šetali obalom – zašto je nama ljudima teško spoznati iluziju življenja u SADA?
Prvo je šutio neko vrijeme, a onda je rekao – ljudska stvarnost je poput krletke, a vi ljudi ste ptica u njoj. Vi vjerujete da je jedina stvarnost ta krletka. Naučili ste živjeti u njoj. Postalo vam je udobno. Nekima više, nekima manje. Imate za jesti, neki više, neki manje. Imate za piti, neki više, neki manje. Ostvarili ste sreću u njoj, ljubav, moć, radost, tugu, slobodu, neslobodu (ovo je paradoks te se pritom nasmije). To vam je postalo sve. Nekima više, nekima manje. Ta jedna krletka u kojoj se nalazite. Ona je postala vaš zajednički konsenzus da tako jednostavno mora biti. Obzirom na sve ovo što sam ti rekao, pitam te – možete li vi uopće drugačije razmišljati? Čak i kad sanjate neka nova društva koja bi po vama bila bolja, pravednija, ona su još uvijek u gabaritima te krletke.
Odgovorih mu – da, kad se tako stvari sagledaju, zaista je teško očekivati da mi ljudi počnemo razmišljati drugačije.
Nasmije se. Pa onda reče – ja sam vam otvorio vrata krletke. Čak vam nije potreban ni ključ. Samo taj jedan prvi korak, da pomolite glavu izvan krletke. Rešetke krletke su vaše brane koje ste si sami postavili da bi vas spriječile u tome da izađete iz krletke. Krletka je vaša prošlost i dok god ste u toj krletci, nećete biti u SADA, niti ćete imati neku drugu BUDUĆNOST različitu od one koja se nalazi u krletci i neprestano se ponavlja.
Smije se. Hm, kažem, što je smiješno? A on će – pa nisam vam dao „krila“ da skakućete, zar ne? Pa se još jače nasmije.
Post je objavljen 12.09.2023. u 21:56 sati.