Mi rođeni u prošlom stoljeću, tamo nekih godina, jasno se sjećamo da se domaća zimnica zatvarala celofanom i lastikom za kosu, jel tako.
Koji poklopci, koje šerafanje, koja pasterizacija. Moja ispaćena roditeljica uredno je svake godine kiselila al sve šta se skiselit dalo, uključujući i moje omiljene paprike punjene kupusom, i nikad joj se ništa pokvarilo nije. A nije recimo stavljala konzervans. Skuva naprimjer paprike, slaže vruće u flašice, zalije sirketom ( za neupućene – octom ), zašuška dekom i drugi dan dolije ako fali sirketa, natrtrlji gore celofan i lastiku i u špajzu na police. Jedino je ajvar imo drugačiju proceduru – kad se nagrabi onda ide u rol da se malo uhvati korica, pa se isto zašuška i kad se smlači tanko se nalije ulja, i opet celofan i lastika pa u špajzu.
Vremena su se promijenila. Šta ću se zajebavat i rezat celofan, pa još i riskirat da mi se to šta sam nakuburila za zimu pokvari ( jer budimo realni, danas više ništa nije normalno pa ni povrće ni voće ). I onda ko gospođa žvajznem na teglicu ugrijani poklopac, zašerafim ga krvnički uz pomoć kuhinjske krpe i dalje po potrebi pasterizacija il šta već, ovisno šta radim.
I pred jedno dvije godine radila ja sataraš za zimnicu, nekih sedam osam flašica za probu da vidim kako će ispast. Biće me silno razjarilo i čišćenje i rezanje i miješanje i sve, jer sam osobno ja šerafala poklopce na teglice prije pasterizacije, i zašerafala ih da se valjda poklopac ne bi pomako ni u slučaju da dekne božemeprosti atomska bomba. Pa kad krenem otvorit teglicu...ajme meni. Poteži, uzimaj opet krpu al sad u svrhu otvaranja, pa na kraju guraj pod poklopac onaj tanki nož da se čuje „plop“ jer se onda otvori bez problema. Uglavnom, znojna ko da sam trčala maraton dok rašerafim.
Došlo vrijeme da se otvori zadnja tegla sataraša. Ne ide i ne ide. Džabe nož, nema „plop“ ni pod razno. Lajem ja i nabrajam u kuhinji, kad će se ukazat ispaćeni životni supatnik u vidu masteršefa, da jel bi on probo. Reko – ajde, eto ti tegla da te vidim, majstore. Pocrvenio sav, drklja...ništa. Reko – probaj ti malo ispod poklopca gurnut nož, možda ti se posreći. Ja odem čistit salatu na blagovaonski stol, ne mogu od živčanoće ni gledat. Tu on šta? Slomi vrh od noža jer su i njemu pale klapne. Pa i on počeo lajat. Da jel baš mora se otvorit taj satataraš. E pa reko sad se otvara, makar ja razbila teglicu pa vadila staklo iz sataraša van. Daj mi je vamo, da joj se ja sad majke najebem.
I lapim teglicu, valjda sa adrenalinom dovoljno visokim da nokautiram Tajsona, i skinem poklopac. Nikad se slađe nisam sataraša najela, života mi.
Puno kasnije konstatiro je – lako se skine kad majstor načne poklopac.
Ja sam samo podigla obrvu. Jer on pojma nema kako sam ja jaka u rukama.
( molim vas, za ilustraciju pogledajte fotku kod našeg dragog kolege @ Eura, ako već niste )
Post je objavljen 06.09.2023. u 08:46 sati.