Marketing
ODLOMAK ROMANA ''TRIJANON'' - DAJANA DIVERNO
– Mislim da moje mišljenje neće biti merodavno, ali ako smatrate da...
– U svakom slučaju, ma šta vi mislili o našem odnosu, ne smatram spornim da se u vašim sobama nalaze slike koje vam se ne dopadaju.
Pogledala ga je s ljutitim očima. Uzdahnula je duboko. Koja drskost!
– Zaista bizarno od vas što vodite brigu o slikama koje se nalaze u mojoj sobi, a niste vodili mišljenje o meni u periodu kad ste odlučili da se oženite s mnom, a bilo vam je jasno da ...
– Žene često menjaju mišljenje! – odvratio je smirenim tonom. – Dakle, kog slikara biste...
– Bilo vam je jasno kako vas ne želim! To vam je rečeno! – njene oči su sevnule s ljutitim plamenom. – Pismo sam vam sastavila. Zar ga niste ni pročitali? – nije mogla da poveruje, a toliko se trudila da u tim recima bude što odvratnija.
– Da, vrlo zabavano pismo. Još ga imam kod sebe. U trenucima kada sam snen volim da ga pročitam – osmehnuo se. – Uvek me razvesele vaši redovi. Posebno deo koji naglašava nevolje egipatskih skakavaca.
Zurila je nekoliko sekundi u njega pokušavajući da dođe do reči, jer je njegova izjava izbacila iz takta.
– To pismo je pokazatelj onog što osećam prema vama i šta mislim o tome da uopšte i budem vaša žena! – siktala je. – Niste ni razmišljali kako sam se osećala kad sam se malopre udavala za vas. Ovo je zaista najgori dan u mom životu. Pa tek vreme pre udaje, pripreme za svadbu, moja devojačka sprema! – suze su joj zablistale u očima, a to sigurno nije bilo zbog devojačke spreme, koja joj s obzirom na njegov ekonomski status i društveni položaj, nije bila potrebna, i jadnog Lajoša koji se zaista namučio tegleći sve te sanduke kao da su puni gomile zlata.
– Lepa sprema zaista, ali..
Prekinula ga je.
– Imate li vi problem s tim da slušate nekog? Da poslušate ono što vam vaš sagovornik misli reći? Shvatate li vi ono što je bilo napisano? – zastala je. Pa ona je već bila udata za njega, nešto što se ni s Sudnjim danom neće moći izmeniti. Malopre su rekli čuveno ''da'' pred Bogom, pred sveštenikom, pred matičarem!
– Savršeno dobro vas shvatam. Nevolje Egipćana tokom najezde skakavaca su zaista bizarne! – smeškao se i ljubopitivo je posmatrao. Delovao je kao neko ko je svo vreme zapravo i bio spreman na takvu vrstu razgovora. Legao je na krevet i podbočio ruke pod glavom.
Veronika je mislila kako on ne misli ustati s tih jastuka sve do narednog jutra.
– Onda se pravite ludi! Koga briga šta ja mislim o provincijalcu Šarlu sedmom ili o slikama koje je markiza de Šampanj...
– Makriza de Montenjon.
– Makriza de Montenjon nosila u Trijanon s sobom u kupatilo! – jedva je završila i skrenula pogled k slikama. – I sem toga ko je Rožer de la Pasutre?
– Slikar koji je naslikao: ''Skidanje s krsta'', '' Oplakivanje Krista'', kao i ''Poklonstvo tri kralja''. Izuzetan slikar koji se upoznao s italijanskom renesansom, i koji je voleo da naglašava patetične momente. Da nastavim? – upitno je dignuo obrve i odmerio je s pogledom koji je govorio samo jedno. – Ili želite da pređemo na druge, zabavnije stvari?
Užasnula se. Nije mogla ni da zamisli takvu pomisao, samo je tražila nešto za šta će se konačno uhvatiti kako ne bi pala u duboku nesvest koja je srljala prema njoj.
– Nastavite da pričate o Rožeru! – jedva reče i sede naspram njega na divan koji je bio upravo prekrasan komad nameštaja. U drugoj prilici, Veronika bi sigurno bila očarana s svim tim, ovako je od šoka jedva dolazila k sebi.
– Vidim da već menjate mišljenje o njemu. Nekim ljudima je poznatiji kao Rožer van der Vejden. S obzirom da niste oduševljeni s njim, zanima me koje slike biste vi stavili u vaše odaje? – s iskrenim zanimanjem je zurio u nju. – Ne znam da li znate da su jednom kralj Luj četrnaesti i markiza de Montenjon vodili sličan razgovor. Čitao sam u odlomcima njenog dnevnika.
Klimnula je glavom.
– Vi baš volite da upoznajete žene, s obzirom da volite da provaljujete u njihove tajne odaje i kradete dnevnike! – odmahivala je glavom.
– Ja živim zbog žena – priznade iskreno. – Dok sam bio mlađi maštao sam da će mi na nadgrobnom spomeniku pisati ''Živeo i umro zbog ženskog roda''. Kasnije sam shvatio kako je ta ideja banalana i apsurdna. Pre svega, moram da se oženim, a mojoj ženi može da smeta da...
– Uopšte mi neće smetati vaša nadgrobna ploča – bubne ona ljutito.
– U svakom slučaju volim da istražujem ženski rod – opet je odmerio s gorićim zanimanjem. – A vi ste trenutno, nema sumnje jedna od najzabavnijih žena u Parizu!
Trebalo bi da bude polaksana, međutim samo ga je odmerila s ledenim pogledom. Veliki skakavac koji je polako širio nad njom štetočinska krila.
– I zato ste se oženili sa mnom! – odlučila je da stavi karte na stol. – Nema potrebe za zamajavanjem.
On je bio zamišljen, međutim nije se pokolebao.
– Dobivam mnogo ženidbom s vama.
– U tom slučaju ste koristoljubivi, kao i markiza de Montenjon!
– U tom slučaju smatram da će biti izvrsno ukoliko konačno odlučite da dođete u ovaj krevet pre nego što dođem do vas, pa sve obavimo na malo grublji i nemilosrdniji način – konačno je ustao i delovao je poprilično ratoborno. – A verujte mi da umem da budem vrlo, vrlo nemilosrdan prema onima koji se ponašaju kako ne dolikuje.
Razmišljala je, to je bilo nešto što je bilo neizbežno u zajedničkom životu, nešto od čega neće pobeći. Nada je titrala u njoj, kao malo svetlo u ogromnoj jazbini mraka.
– Vi mene ne volite gospodine Arpad, kao što ni ja ne volim vas. Uostalom – sklonila je pramen kose koji joj je pao na čelo. – Čula sam razgovor kog ste imali pre, u Budimpešti, s Augustom Rivijerom. Bilo je jasno da se morate oženiti s ženom koja potiče s prostora Mađarske, i kako je to nešto što će unaprediti vaš društveni položaj. Dobili ste nasleđe koje vam je bio ostavljeno, kao i značajne mogućnosti. A sada ste – odmerila ga je – u ovoj sobi i pričate mi o slikama Rožera de la Pastura, kao i o razgovorima markize de Montenjon i kralja Luja četrnaestog, i to na takav način, kao da me gorljivo zanima. Ne smatrate kako treba da slušate šta imam reći, a smatrate sebe dovoljno valjanim da me na gnusan način zovete u krevet, iako znate da sam devica! – podigla je kažiprst kao da mu preti. – Ni najmanje nisam polaskana, vašom pažnjom, društvom, zanimanjem, kao ni s ovim glupim razgovorom o umetnosti koja je još davno prevaziđena, kao i nadgrobnim pločama na koje biste ugravirali likove lakih žena. Da nastavim – odmerila ga je – ili ćete kočano da odete odavde?
Ostao je da stoji u mestu u kom je bio.
– Rekao sam da mogu da budem grublji – ponovi on, kao da nije čuo ni reč onog što mu je ona malopre rekla.
– I pošto ste – nastavi ona nemilosrdno – dobili što ste želeli, i položaj i nasleđe, sad biste pokušali da dobijete ono što ne zaslužujete, a to sam ja! – u očima su joj zablistale suze i jedna suza joj se hitro skotrljala niz obraz.
Zenice u očima Sebastijana Arpada se naglo raširiše, kao i uvek pri dejstvu određenih emocija. Nekoliko trenutaka, za koje je Veronika, mislila da su se otegle u večnost je posmatrao njeno lice, a onda je uzdahnuo duboko.
Post je objavljen 16.08.2023. u 11:59 sati.