Iz Ljubljane.
No o njemu ćemo na kraju.
Svako malo mjesto ima neke svoje čudnovate sporedne likove, pa tako i mjesto u kojem sam provela djetinjstvo.
Iako kod nas (djelomično i u vlastitoj državi) zbog jezične barijere nepoznat široj javnosti, moj najdraži kantautor Iztok Mlakar u svojim je pjesmama opisao mali milijun tih primorskih Ibri Dirkih i Giga Bosnića.
Mnoge od tih likova nikada nisam upoznala, pa ipak još dan danas iz navike koristimo doma njihova imena kad treba opisati odredjenu ljudsku manu ili nedostatak.
Ono što ih i čini tako posebnima.
Vrline su dosadne, nepravilnosti i mane puno su zamiljivije i duže se pamte.
Od špinela do špinela mu je pamet šla u maloru
An kšenkrat, če si se usedu z njim an če si mu govoru:
"Dej, Marjo, sej ni treba bet zadet prou vsaki dan,
Dej, prim se kakga dela rajši an kadi malo manj
An dej poglej se malčk u špegu, Marjo, ma kej se tu prave
Genjej sesat tistu reč, k maš oči že prou krvave"
Te je gledu ku ena mona an reku:
"Kaj težiš že spet, če skadim en špinel in sem malo zadet"
(Iztok Mlakar: Mario Špinel)
Dan danas se tako za nebitnu osobu koja još k tome recimo živi u pripizdini bez imena reče da je Luka Jebalica iz Senjske drage.
E sad, jel taj jadan Luka Jebalica ikada postojao, tko bi to znao.
Da će u mojem kraju znati za njega i generacijama kasnije, sigurno se nikada nije ni nadao.
Onda je tu teta Klofina.
Omiljeni lik moje pokojne mame.
Tetu Klofinu je razliku od Luke Jebalice (favorit broj 2) stvarno i poznavala.
Bila je to neka starija usamljena žena koja je živjela s mnogo mačaka, pa je tako bila pojam čudakinje.
Za njenom brojnim mačkama je ostajao toliki nered, da ja i dan danas rečem mojima doma da ne budu ko teta Klofina, kad nešto ne pospreme za sobom.
Uvijek je se sjetim kad kupim usisavam dlake po stanu i grintam kako su moji mačkoljbci od mene napravili tetu Klofinu koja živi i mačjem neredu.
Rajku sam i sama poznavala.
Bila je zapravo jedno u suštini dobro biće, danas bi rekli s posebnim potrebama, koje bi se našlo na mjestu svakog lokalnog dogadjaja i onda ga prenosilo okolo od kuće do kuće ko gluhi telefon.
Dok je nje bilo, nije trebalo interneta ni televizije, vijesti su se širile brže negoli instagramuše sa svojim videima postanu viralne.
Moglo bi se reći da bi jedna Megarajka mogla slobodno biti proglašena jedinicom za brzinu širenja novosti, kad bi takva jedinica postojala.
Svaki put kad se muž vrati s novostima o tome koji se susjed rastaje, koji je nabavio psa a koja kolegica se udaje, rečem mu da ne bude kao Rajka.
Jedan od osebujnih likova svakako je David, lokalni Forest Gump.
Jedna dobra i draga osoba a laganom mentalnom retardacijom, ne znam da li je danas još živ ili još uživa u zasluženoj penziji.
Kako to obično biva u selima mojim malim (baš s tim filmom i likom pomoćnog vozača iz tog filma je najbolje povući paralelu) u ono vrijeme socijalističkog mraka, mjesto mu je našlo, bolje rečeno izmislilo poziciju kurira u lokalnom hotelijersko-turističkom poduzeću.
Svakoga je dana raznosio poštu po rašrtkanim radnim jedinicama, nosio utržak na nekadašnji SDK uz pratnju vozača i slično a svoj posao uzimao je jako ozbiljno i odgovorno.
Mislim da se uz sve današnje stresove i breakput-ove nitko nikada u životu zbog posla nije toliko (iz)sekirao kao on.
Sve je bilo dobro, dok nešto ne bi krenulo drugačijim tokom od uobičajenog.
A to je naravno bilo više pravilo nego iznimka, ko u onom vicu o švicarskom i bosanskom paklu, gdje u švicarskom svaki dan uredno dobiješ svoju žlicu dreka dok u bosanskom jedan dan nema kante, drugi dan dreka.
Tada bi jadan David počeo kružiti ko profesor Baltazar u crtiću kad izmišlja nove patente i trebalo ga je pet ljudi uvjeravati da se ništa strašno neće dogoditi ako neku dnevnu zadaću danas ne uspije obaviti i to čak ne ni svojom krivnjom.
Dan danas kad netko u panici ne zna što učiniti, znam mu reći: nemoj bit ko David!
I da sad ne nabrajam sad ostale lokalne Mare Mulice, Baću, njegovu Svitlost i ekipu, posvetit ću se liku koji se nekolika puta pojavio u različitim pričama o idealnom muškarcu koje sam onako pobrala usput :)
Imena mu nitko više ne zna, prezimena još i manje.
Da li je još živ tko bi znao, većina aktora s kojima bi imao direktan ili indirektan kontakt više nije tu.
Priča prva.
Za razliku od dosad ispričanih, ovo je priča o osobi bez mana, vlažnom snu svake punice.
Muž i ja tada još nismo imali auto i svekrva nas je odvela do obližnjeg salona namještaja, trebao nam je kauč.
U prvom salonu nismo našli ništa, pa smo svratili do drugog.
I samo još do jednog.
I tako jedno tri četiri puta.
I onda je svekrva skontala koliko je sati i da nije još ni isplanirala večeru a kamoli je skuhala.
Trebalo je na brzinu još do supermarketa.
Kupila je list (riba), računajući da će to najbrže pripremiti.
Nismo se još ni uparkirali, kad se otvorio prozor njihovog stana prema dvorištu.
Svekar je rekao samo hladno: Pa gdje ste više, crko gladan!
Ovo "crko gladan" dan danas nam je predmet zajebancije, posebno kad mali mačak počne mijaukati kao da deset dana nije dobio za jesti.
Svekrva je ušla u kuhinju i ja za njom.
Neće valjda on(i) nešto sami skuhat.
Uzela je onaj list, na brzinu ga pofrigala, uz to kuhan krompir i zelena salata.
Jebiga, nije baš neka večera za ove koji viču da su crkli gladni, već sam računala da bi moglo biti zabavno kad to postavi pred svekra nakon što je satima crkavao gladan :))
Iznese ona pred njega onaj tanjur sa listom i kuhanim krompirom i još ga ukrasi s komadićem limuna: "Evo papi (na to "papi" dan danas crkavamo od smijeha, svekar je bio sve više negoli netko koga bi se zvalo "papijem"), samo za tebe!" i ukrasi sve uvijek namještenim smiješkom.
Bacio je pogled na pladanj i promrljao nešto tipa "dobro da si se sjetila doć doma i nešto skuhat" i počeo jesti.
Bolje rečeno pljuvati sadrćaj tanjura: "Šta je ovo, totalno je bljutavo!?"
"Ali papi, zato sam ti limun stavila, znaš da ne smiješ slano...."
Odgurnuo je onaj pladanj, tipa, jel ti mene zajebavaš.
Vidjela je svekrva da je vrag uzaeo šalu pa se vratila u kuhinju dodatno začiniti stvar.
I tada se pojavio on.
Sin od doktora.
Iz Ljubljane.
Trebala je ona davne 1966 otić sa famoznim sinom od doktora iz Ljubljane u noć ko Andjelija Prokić s Lukićem iz prve strofe a ne da ju ovaj tu cijeli život drka kad je gladan.
Vratila se nazad, ovome od koga je šezdesetišeste trebala pobjeći ko vrag od tamajana i ponovno mu servirala na stol ono što bi od mene dobio servirano na glavu.
Lahko bi bila idealen par
Z diplomami in otroki
Tudi to ima svoj čar, komaj zdaj vem
S krediti in obroki
Zmeraj si bila večja kot vse
Kar nama je življenje dalo
Kakšen dan se mi zdi
Da dojenček sem, ki ga še vedno štorklja nosi
Preko Mure, preko Drave
Prek Save vse do morja
Morda še prek oceana
Od zibelke do neba
(Vlado Kreslin: Preko Mure, preko Drave)
Mene je uhvatio smijeh ali nisam joj rekla zašto.
Isti se lik više puta pojavio o priči broj dva.
Moja je pokojna mama naime, svaki put kad bi se gadno naljutila na starog isto tako znala reći da se trebala udati za sina od doktora a ne za njega.
I taj je doktorov sin bio Slovenac.
Iz Ljubljane.
E sad, ili su slovenski doktori iz Ljubljane u naše malo misto dolazili na kolektivni godišnji odmor ili je to jedan te isti lik.
Dan danas me kopka tko je bio taj famozni guzinjin sin i nije li stvarno riječ o istoj osobi.
Mama i svekrva odrase su u istom mjestu, svekrva je niti godinu dana starija.
Kakav je to lik morao biti, ko Mića iz kafića, koji kljuca brže od djetlića :)))
Koliko li se puta na kraju ženio?
Ili se možda u rijetkim trenucima kad je bio trijezan i on prisjetio neke od nesudjenih nevjesti iz malom mjesta na moru u kojem je očito bio popularan kao i njegov stari.
I onda se neki čude kako sam mogla 12 godina provesti u deželi medju Janezima.
I još tamo odlazim i na godišnji.
A kako neću, kad sam u zapravo nesudjena kćer doktorovog sina.
Ili njegova snaha.
Iz Ljubljane.
P.S. Drž se, Slovenija, moja (ex) dežela!
Prvi žarek že dviga se iz sna
Glej, nad vodo je svetloba vzšla
Ko poslednjemu v temi poidejo moči
Novih stotero se sonca veseli
Nekega jutra, ko se zdani
In se glave ohladijo
Vsak odide svojo pot
Nekega jutra, ko se zdani
In se solze posušijo
Nekega jutra, ko se zdani
Tam pri peči stari, kot včasih tiste dni
S klobuki na omari in toplimi dlanmi
Spomnimo se pesmi stare, ki bila je še od vseh
Glasneje od viharjev se slišal bo naš smeh
Nekega jutra, ko se zdani
In se glave ohladijo
Vsak odide svojo pot
Nekega jutra, ko se zdani
In se solze posušijo
Nekega jutra, ko se zdani
(Vlado Kreslin: Nekega jutra, ko se zdani)
Post je objavljen 08.08.2023. u 12:40 sati.