Ajme danas dana, majkosvetabožja. Sve nešta mimo protokola.
Krenem stavit omekšivač u vešmašinu, prala neke deke, i ispadne mi flaša, i prolije se tog omekšivača onako fajn po pločicama. Mislim lako meni za omekšivač, al prolilo se meni i po nogama pa ne znam jel da prvo nekako obrišem pod i pustim noge da se i one omekšavaju il da radim kontra. Čučat još uvijek nemoguća misija, pa nastojećke mokrom krpom zdrljam taj jebeni omekšivač, samo prvu ruku, da ne slomim vrat kad krenem oprat noge. Pa jedva dobauljam do tuškabine i saperem stopala, a ona mekana ko kod gejše. Sad bar znam da ne moram mazat noge kremom, samo ih polijem omekšivačem i pustim da odstoji. Predrljala pod još jedan put, da ne bi bilo proklizavanja, i to je kraj prvog čina.
Došlo vrijeme ručka; speko ispaćeni životni supatnik neke pastrve na roštilju, ja pripekla pomfri i primila se jela. Volim ribu sa roštilja, još ju je speko fino reš, meni po ćeifu. Kadli eto incidenta; skupa sa komadom paradajza i pomfrija i pastrve ode meni napola grla i jedna sasvim solidna kost. Skačem ja u vece, pljujem sve iz usta, neznam jel da grgljam vodu il da guram prste da sve pojedeno ode van. Nisam se nikad davila ribljim kostima pa ne znam, šta ja mogu. Na svu sreću uspije se to govno od kosti nekako dislocirat van iz mojih mednih usta i pljunem ga onako krvnički u školjku. Nema više jela; kakvo jelo, radi mi želudac premete jebote. Popila malo cedevite i zalegla da se dobijem. To je bio drugi čin.
I onda krenem prema rođenoj kući, nosila djeci nešta u auto, i na nogostupu me skoro sataru onim električnim govnom neke dvije šmrkavice ( kad kažem električno govno valjda znate našta mislim ). Mažu tutaforca posred nogostupa, ova šta drži guvernal okrenula se prema onoj iza i priča o nekom dečku šta joj piše. I izbjegne me za dlaku, i još veli da šta ne pazim kud hodam. Pa točno ću nosit lopatu za snijeg kad budem izlazila iz dvorišta da se mogu obranit, života mi moga. Jedva sam se nekako isporavila malo iza operacijetine, sad mi samo fali gips jer neki dečko šalje poruke za koje se mora okrenut glava da se prepričaju dok se vozi na tom električnom smeću. To je eto bio treći čin.
Sad sam večerala, pijem čaj i promišljam smisao života. Nemam nikakvu namjeru pomaknut nožni prst sa trosjeda usljed preživljenih šokova.
Jedino su mi stopala fino mekana od omekšivača, to je jako dobro.
Post je objavljen 01.08.2023. u 08:46 sati.