„Odmarajte, šetajte, gledajte u zelenilo, plivajte, idite u teretanu… radite sve što vas veseli. Koliko se družite s prijateljicama, je li se druženje prorijedilo? Na posao ni u prolazu, on je izvor vašeg stresa i ne bismo rado da se sada kad ste bolje, vraćamo na početak; izbjegavajte sve što vas stresira: Dnevnik, Vijesti…“ a ja ću dodati moran pod hitno izbjegavat LJUDE.
Kad već postoji dijagnoza veliki stres i kad sam već na rehabiliticaiji od tog vraga koji kad te preuzme vlada tobom, pa plačeš, treseš se, ježiš se, zbrčkaš se, nemaš energije, lovi te panika da nećeš nikad ozdravit… onda imam pravo da izbjegavam u debelom luku osobe koje pričaju: bla, bla, bla, bla od 20 min do uru, bez prestanka da bi rekle: „Danas sam srela Mariju.“ U međuvremenu ide opis Marije, njene sveopće situacije: rođenje, djevojaštvo, brak; materijalni, obiteljski, rodbinski odnosi do koljena 6, njen radijus kretanja, prehrane, odlaska na WC… Takve osobe kad se dovate telefona također pričaju bez prestanka o bilo čemu, a najomiljenija im je tema sve bolesti i boleščine njene, uže i šire obitelji, rodbine pa i samog gradskog kvarta pri čemu osoba lovi zrak jer ne more ispričat sve što u 20 min stane. A ti uspiješ možda jedva čujno u udahu i izdahu reći „ahaaaaaaaaaaaaa, mnnnnn“ i sebi u bradu „pas mater šta san ja bogu zgrišila“.
Tim osobama iz mojeg života volin priskočit u pomoć pa odvest autom na more, no moran izdržavat paljbu koja redovito počinje sa „Dakle…“. U moru želin svoj mir, relaksaciju, no zadnjih dana sve babe pričaju: „umra ovaj, pognija onaj, pokralo ode, ukralo onde, rat vamo, rat onamo…“ Ja pokušavan bjesomučno otplivat dalje, no kako vidin jedini je način plivat po noći, il tražit drugu plažu, di me niko ne zna. Postoje i grupice plivača koji se smiju, pričaju dogodovštine, viceve, no ja ne mogu do nji jer moji smarači uporno jure k meni da istresu svoju zlovolju na moje peraje. A kad in spomeneš neku osobu koja je ista ka oni, odmah kažu da i smara i da je izbjegavaju. E pa lipo, od danas i ja bježin glavon bez obzira.
DOSTA! Smarate me!
Te iste babe u predahu pričosmaranja vade svoje mobitele i svima na plaži, u čekaonici, pri susretu i nude da gledaju njiov vrt sa cviećen, unuke na 100 slika i 100 videa.
Alooooooo! Dosta kažen! Ne zanima me bilo kakvo gledanje!
Ostatak života želin provest kako ja oću, a ne kako mi drugi nameću. Zato ja više ne gledan nikakva videa koja mi nude, ne slušan nikakve pisme koje mi nude, ne čitan i ne šaljen nikakve lance dobri želja, ne čitan knjige koje mi nude…
Pozdrav. Odo u teretanu. Tamo iman relaksaciju i svoj mir.
Samo sada znan da iman veliki zadatak da moju dicu dobro naučin govoriti i pisati SAŽETAK.
Post je objavljen 13.07.2023. u 10:55 sati.