Marketing
Čarolija Lisabona
Pre mnogo godina neka mi je rođaka rekla da putuje u najlepši
grad Evrope, Lisabon, Smatrala sam da Ceca preteruje. Baš
najlepši, pored Barselone, Istanbula, Pariza… Preteruje.
Onda me je put naneo u Lisabon, na kongres. Iako smo bili
smešteni daleko od centra grada, brzo smo se snašli i u slobodno
vreme kolega i ja smo obilazili grad i dostupni deo okoline,
Cascais naprimer. Utisci su bili nezaboravni. Pa me je drugi
kongres nakon tri godine opet doveo, sad već bliže centru, na
pravo mesto gde se treba smestiti u ovom čarobnom gradu,
iznad trga Marquis de Pombal. Sa uživanjem sam vodila kolege
na mesta koja sam zapamtila, pa opet u Cascais na Atlantiku.
Srce mi je ostalo zarobljeno u kamenoj čipkastoj beloj kuli Torre
de Belem.
I obećala sam sebi, vratiću se. Kako god znam i umem. Prijateljica
mi reče, moram joj pokazati Lisabon, ona nije bila. A zašto da ne?
Sama sam organizovala avio linije, nije teško, a upamtila sam gde
se treba smestiti pa da nam Lisabon bude na dlanu. U blizini su
autobusi za razgledanje koji funkcionišu kao da smo u Švajcarskoj,
a ne Portugalu. Idu kad je napisano, stanice su odlično obeležene,
iziđete gde hoćete, razgledate tu destinaciju i sačekate sledeći bus.
Idealno. I tek pri trećem dolasku puta shvatila sam nešto što nigde
nije pisalo. Lisabon se obilazi drugačije. Ne odozgo, nego odozgo.
Morate se popeti na vrh Alfame, do dvorca Sao Jorge, i odatle
pogledati Lisabon i deltu reke Tejo. Kad se rašire bezbrojni prsti
moćne reke i na svakom vidite grad, osećate da ste na vrhu sveta.
Most Vasco da Gama gubi se negde u daljini, ko bi mu znao kraj
kad je dug preko 12 kilometara. Sam grad je savršeno dijagonalom
presečen na dva dela. Nakon zemljotresa 1755.godine Marquis de
Pombal je obnovio donji grad, Baišu (Baixa) i uredio sistem paralelnih
ulica od reke Tejo do glavne avenije, Avenide de Liberdade, koja
završava na kružnom trgu Marquis de Pombal, a onda se penje uz
park Eduarda VII do vidikovca. Sa jedne strane dijagonale je stari
centar Alfama a s druge Bairro Alto. Pogled na savršene crvene
krovove Lisabona, na odlično urađenu kaldrmu na portugalski način
sa ornamentima- kalšadu, oduzima dah. Bila sam sama, prijateljica
se odmarala, i ja sam natenane uživala u panorami koja se ne da opisati.
„I opet si se vratila?“ čula sam topli glas. Nisam verovala koga čujem
i vidim. Moju staru platonsku ljubav, Oriona, koji nikad ne odlazi dvaput
na isto mesto i ne razume zašto se ja vraćam omiljenim mestima.
„Svojoj ljubavi, naravno“, nasmejala sam se.
„A ja sam mislio da sam ja tvoja ljubav“, takmičio se u širini osmeha.
„Ti su kategoriji muškaraca, a Lisabon u kategoriji gradova“, nisam se
dala zbuniti. Nas dvoje smo godinama imali naš tajni kod i kud god
bismo putovali, samo bismo napisali da ćemo se nalaziti na toj i toj
strani knjige Patrizia Schulz “1000 places to see before you die“.
Dotad nam se putanje nisu poklopile. Ali ako planete dovoljno uporno
obleću Sunce, jednom će se sudariti… i evo nas tu.
„Ti poznaješ Lisabon kao svoj džep. Hoćeš li da mi budeš vodič?“
„Sa posebnim zadovoljstvom.“
„Šta predlažeš za početak?“
„Obići ćemo dvorac, a zatim se spiralno spuštati kroz Alfamu do reke.
Usput ćemo ručati u nekom tipičnom restoranu, ribu, naravno. Ako
može, uz fado. Na obali Tejo moramo odšetati do Torre de Belem.
Tu možeš da me zarobiš“.
„Zar nisam već?“
„Nisi, čim smo došli odvojeno :)“
Moj plan je ostvaren do detalja, pa nastavljen svim onim što mu još
nisam predložila. Iste večeri smo slušali fado u čuvenom restoranu
„A Severa“, posvećenom prvoj pevačici fada, Maria Severa (pre nje
samo su muškarci pevali fado). A šta se dalje događalo, moram
malo ostaviti i vašoj mašti. Nema smisla da se ulenji :) Mašta, naravno.
(Putopis za konkurs, a mom sinu za rođendan)
Post je objavljen 20.06.2023. u 05:15 sati.