Marketing
Mišanca
Foto: Morska
Za rana me teta vodila u poje brat zeje. Na more smo hodili uparat lumpare, grce , vlasuje. Škoj nas je tako hranija za mojih ditinjih dana. Zoron su se vadili rakovi kosmači. Od njih je teta obid činila svečanin. Od lumpara i grca je radila rizot. Za polizat prste. Vlasuje bi stila u oštro brašno, a onda frigala na vrilo uje. To bi prin nestajalo s trpeze nego li bi se ona okrenila od špakera.
Mišanca je bila naša svakodnevica. Za poć u pustopoljine tribalo je imat oštri britulin i znat šta ubrat. Dugo nisan ništa razlikovala. Sve mi je bilo zeleno. I sve trava. A onda san pomalo naučila razlikovat kostrić, kozju bradicu, divju mrkvu, koromač, žutinicu, loćiku, vlasac, broćiku, divji luk, tušt, radić, divju rikolu, morsku blitvu, slašku...To bi očistili od zemje, oprali i onda bi teta, su dva kumpira, varila zeje u bronzin na tronošcu. Procidila bi, zasolila s krupnon soli i debelo zalila s maslinovin ujen.
Jeli smo svi iz jedne terine. Slatko, brbljavo i veselo. Uz to bokun kruva.
Da je, nedajbože nevoja, bi li moja dica, naša dica, znala pripoznat išta od ove hrane?
I je li ovo moje ditinjstvo zaista prošlo svršeno vrime za generaciju koja je na sceni i koja dolazi?
Post je objavljen 25.02.2023. u 19:45 sati.