Nekoć davno, dok još nije pralo veš u vešmašinama a ja imala tek tri godine, moja je ispaćena roditeljica ( ko i sve ostale domaćice prokušanih vrlina ) svako toliko iskuhavala bijeli veš u vešloncu, na električnom kuhalu.
Pa kad ga iskuha, van sa vešloncem, pa rifljaj pa ispiri. Nije da se mene to baš puno trebalo ticat, al eto dovela sam se u situaciju da me se jako počelo ticat. Jer je mama isključila kuhalo i iznijela vešlonac na dvorište, a ja sam – ničim izazvana – privukla šamrl ( za neupućene, malu drvenu klupčicu na kojoj se moglo sjedit ) i krenula pregledavat ispravnost kuhala. Pa sam u naletu pregledavanja pritisnula čitav dlan na usijanu ploču sa koje je prije minute maknut vešlonac.
Nasto je krkljanac epskih razmjera. Maknula sam ja dlan sa ploče, al su ispali mjehuri veličine Brazila. Urlala da mi se kroz razjapljene laloke vidilo skroz do želuca. Mama je uletila iz dvorišta, a tajo iz sobe uz upit da šta mi radi koju vražju mater kad tak urlam. A kad je vidio dlan, podigo me na ruke i samo je izustio:
-Spremaj je, ja je nosim na hitnu. I samo moli Boga da joj sve sa rukicom bude u redu.
Mama mi prvo nadrljala mjehure jekodermom, pa me obukla i krenula se spremat, al je dobila befel da nema šta tražit na hitnoj, jer da je makla kuhalo ne bi se Maja, tatino najveće blago, ni opekla. Kako bi Maja bila kriva? Nije uopće htio slušat o tome da sam dovukla i šamrl do kuhala. Samo je obuko svoj dugački zimski kaput i odnio me na hitnu.
Tamo su mi malo bušili mjehure i zadržavali taju da ne zadavi doktora golim rukama, pa debelo natrackali kremom i zbandažirali. Ubijedili ga da će sve bit u redu sa dlanom i da kupi još jekoderma u apoteci, jer će trebat ( zavoja smo uvijek imali napretek, ipak je on bio mesar ).
Donio me doma i obećao mi kupiti šta god poželim, na mamin užas. Kud sam se mogla obogaljit, tud me još i potkupljuje. Krenula je samo otvorit usta, al je tajo izjavio da ga uopće ne zanimaju njene govorancije i bavio se samo mojim zbandažiranim dlanom.
Ovo sve do sada napisano pamtim po maminoj priči. A moje najranije sjećanje, doista maglovito, je sljedeće – tajo me nosi gore dolje po šlafcimeru, a ja samo ponavljam – tajo, puši. Peklo me, boljelo, kljuvalo. A on hoda, ziba me na svojim jakim rukama i puše u moju zamotanu ruku. Tu i tamo ponovi – ne dam te nikome na svijetu. I tako skoro cijelu noć.
Gdje bi on dopustio da ja budem kriva, da me nešta boli, da trpim...ajme ljubavi.
( Od mame sam fasovala kad je ruka zacijelila; imala sam zabranu pristupa svemu šta je vruće i korištenja šamrla u bilo koje svrhe. Ostalo i do danas; čim je nešto vruće sve čekam da ispaćena roditeljica odnekud drekne – OSTAVLJAJ TO!!!. )
Post je objavljen 21.02.2023. u 20:24 sati.