Marketing
NEVIDLJIVO BRATSTVO
Probudio se i protegao. Koske su pucketale kao da lomi suvo graje. Zatim je seo na balkon da ispije kaficu u bistrom sunčanom jutru. Zureći u savršeno plavo kobaltno nebo neuroni su se gumasto pipkali, sljubljivali, slepljivali bez navođenja, bez utecaja svesti, volje. Odjednom mu bljesnu kako je She was a day tripper isto što i Voleo sam sada znam, devojku za jedan dan, jedan sasma slobodan prevod. Zašto ne, pomislio je. Usledelo je još nekoliko atipičnih, da tako kažem, nesvesnih spoznaja. Zatim je ustao, spremio se i izašao na ulicu.
U atelijeru je na sebe navukao belu radnu kutu i primio se posla. Nastavio je da radi na kršćanskoj mrtvoj prirodi od neki dan. Kada kažem kršćanska mrtva priroda pritom mislim na kršćanske simbole: slika je sadržavala ribu, kruh i vino. Motiv je bio posložen na stoliću pred njim. Sada, ovo je mesto gde bih mogao da odužim, da napišem esej koji bi se prostirao na sledećih šest stranica. Jedna stručna analiza slike. Doista, mogao bih da se zezam s metatekstualnošću na ovaj ili onaj način, da u nedogled pišem o formatu, kompoziciji, zlatnom rezu, koloritu, o tehnici slikanja i podslikavanja... Mogao bih tu esejčinu da stavim u fus notu, pa da fus nota bude duža nego čitava pripovest. Mogao bih da taj stručan tekst prikačim na kraj knjige, pa neka ga čita k'o hoće. E-eh, da! mogao bih al' neću! Jer dobar čitatelj je redak čitatelj i kaktkad je vredniji od samog pisca pa mu ne valja uzaludno tratiti vreme. Dakle, sve što pisac treba ovde da kaže jest da je slikar u jednom trenu natopio pamučnu krpu terpentinom i obrisao čitavu sliku. Da je odustao je od mrtve prirode jer ga nije išlo. Zatim se ponovo latio posla. Ali sada je slikao direktno iz glave, to jest iz nesvesnog dela svoje glave. Mic po mic, na platnu se počelo pomaljati lice ćelavog čoveka izrazito crnih očiju, očiju crnih k'o kamena uglja dva. Čovjek je bio strogog izraza, mrk. Pronicljivo je promatrao slikara s onu stranu platna.
- Tko si ti - pitao je slikar naslikanog ali ovaj je mudro ćutao.
Nije to bilo lice potpunog neznanca. Slikar je odnekud poznao dasu samo nije uspeo da ga smesti u prostor i vreme. Činio je sve ne bi li ga detaljizirao, ali lice se opiralo detaljima ostajući nedovršeno u žutoj izmaglici.
- Tko si ti - ponovo progunđa slikar i odloži kistove u staklenku s petrolejem.
Ustane i natoči si piće. Sukne čašicu pa se vrati pred štafelaj i obrisa naslikano. Započe ispočetka. Nakon nekog vremena iz zamusanog platna ponovo poče da izranja isti lik.
Vani je počelo da se mrači. Slikar je slikao u polutmini dokle god je mogao da vidi. Onda ustane i upali svetlo.
Ovog puta čovek na platnu zadovoljno se smeškao. Njegova serioznost putem je otpala, izgubila se, isčezla.
Slikar ponovo odloži kistove u staklenku ex. krastavaca s petrolejem.
Uze komad suhog kruha, namoči ga u čašu vina i zagrize.
Zapali cigru. Promotri sliku. I dalje nije znao tko je taj baja.
- Nećeš da se otkriješ, a?
Čovek se, kako rekoh, smešio. Ali ne podrugljivo, više onako, zadovoljno. Zadovoljno nečim. Čime? Možda naslikanim.
Slikar pođe da ga još jednom obriše ali zaustavi ga pomisao da bi sutradan, nakon što se pošteno ispava, možda ipak mogao da prepozna tko je tajanstvena osoba. Pa, dobro neka stoji...
Spremi se, zaključa atelje i zaputi se kući.
Ulica beše pusta...
Ulica beše pusta, moglo bi i ovde da se oduži, da se opisuje ta stara gornjogradska ulica pod zelenkasto-žutom svetlošću pertolejskih lampi, i mogao bi opis tog ambijenta sasma fino da korespondira sa emocionalnim stanjem slikarevim. Pa bi mogao da usledi i njegov unutrašnji monolog, njegova unutrašnja borba po pitanju tom i tom... Doista, pisac bi mogao da slikara natovari problemima svake fele: od ljubavnih do egzistencijalnih, psihičkih, intelektualnih i inih. Mogao bi on da se muči, da razbija glavu prožet sumnjama k'o danski kraljević. A mogao bi i da sretne slikara B., pa da njih dvojca malo opanjkuju manje talentirane kolege. No čemu? Sve su to načini i tehnike, trice i kučine loših literata. Rekoh već, valja biti pošten prema čitatelju jer dobar čitatelj zlata vredi. Jedino što još pisac mora ovde da napiše jest da je slikar sretno došao kući, da je iz friždera uzeo pivu i seo pred tv da gleda vesti.
u Vesitma je novinarka izveštavala o sednici Centralnog komiteta saveza komunista Jugoslavije.
Potom su usledile vesti iz kulture.
Danas u Mouginsu, Francuska, u devedeset i prvoj godini umro je Pablo Picasso.
Na ekranu se pojavi Picassovo lice.
Slikar se zagrcne i ispljune pivu.
Glas u pozadini nastavio je da priča: Čuveni slikar započeo je svoju karijeru ...
Gledajući crno-belu fotografiju na ekranu slikaru napokon svane:
Dakle, ja sam čitavo vreme pokušavao da naslikam Picassa. Neverovatno!
I još satima od čuda nije mogao da dođe k sebi.
Bio je osmi travnja 1973. godine.
Post je objavljen 05.02.2023. u 10:55 sati.