Marketing
Blog… jednom bloger...
Prijateljica kojoj je internet posao, obaveza, čudi se šta radim kad se zavučem u sobu, prigušim svetla.
-Skakućem po internetu.
-Mora to svaki dan, ili kad hoćeš??
Što reći?
Nisam ni sebi dugo priznavala da me ćapao virus te bolesti i da nemam nameru ozdraviti. Mana ili vrlina, ko zna.
Ozbiljna lica ujutro upalim kompić, buljim u komentare, pišem nešto i mislim kako sam važna osoba… skoro kao da sam neki pisac, novinar, ili tako neki važan tandrmoljak.
Objašnjavam joj sajtove koje obilazim i dođosmo do tog famoznog bloga.
-Šta je to blog??
-Znaš to je sajt, ne, to je mesto gde pišeš, ne, tu čitaš, gledaš, to je stranica koja ti otvara svet. Ma ne, to je. Čekaj, pokazaću ti.
Otvaram blog, pokazujem postove. Ili sam loš „objašnjivač“ ili pojma nemam šta je blog.
I sine mi.
Blog je jedan veliki, stan. Imaš vrata na koja ulaziš. Treba ti ključ, šifra, ako ga izgubiš nagrabusio si i teško da ćeš se setititi gde si ga smandrljao. Zato ja zapišem gde je ključ… mada… Ćutim. (Kad sam izgubila ključ, ode nekoliko stotina postova)
Ulaziš unutra.
Dočekaće te možda prekrasne zavese, persijski tepih, specijalni zvučni ili svetlosni efekti. Možda ništa od toga nema, jer vlasnik stana nije previše učen ili zainteresiran za sređivanje. Gubi se taj prvi utisak.
Najvažniji su ipak, stanari tog stana.
Neki odjure u kuhinju i stvaraju remek dela, neki odu u dnevnu sobu, skuhaju kavicu i rešavaju svetske probleme. Mnogi vole da odu u spavaću sobu. Na verandi su romantičari zagledani u daljine sa predivnim stihovima. Uvek se pojavi neka sobica u kojoj se dogadja nešto novo.
Najposećenija soba je dnevni boravak. Tu putnici pričaju o svojim doživljajima, fotografi prave izložbe, pričaju se vicevi, šali i komentiraju druge sobe.
Ima i rumpl camera.Tu su svaštari koji se ne mogu odlučiti za svoj pravac stvaranja pa uglavnom pišu postove o drugim blogerima.
Da ne zaboravim, predsoblje.
Tu se izloži nešto što bi trebalo većini biti interesantno. Neki put jeste, neki put nije, ko bi svim ukusima, i stanarima ugodio.
U predsoblju je na jednom zidu okačena slika, pardon, anketa.Tu kao daješ svoje mišljenje o nekoj temi, ali više služi da malo prodrma umrtvljene stanare, razbuca njihova mišljenja i da nove teme za postove. Ako hoćeš nekom nešto reći što u reali nikad se ne bi usudio, to je pravo mesto. Niko kao ne gleda tu sliku, a svi pobožno čekaju što će oni tamo reći o njima i da li će ih uopšte neko primetiti. Najgore što se može desiti stanaru, čitaj blogeru, je da niko pet para ne daje za njegove postove. Dobro, ima tu leka, popljuješ nekog koga svi čitaju, pa vide i tebe.
-To ti je otprilike blog. Zgodno je videćeš.
-Hm…ja sam vlasnik svoje sobice, bloga, i mogu šta hoću da pišem??
-To je glavna caka. Ti si samo iznajmio stan, nisi vlasnik, i poželjno je da ne budeš neugodan drugim stanarima. Ma koliko ti se čini da si sakriven iza dobro odabranog nika, detektiv bloga, uz pomoć ostalih, za nekoliko dana, ako ne i brže znače i broj cipela koji nosiš.
Očekivao bi čovek da te izdavač stana može izbaciti ako mu ne odgovaraš. Može, ali to ne praktikuje, pojma nemam zašto.
Kad dodješ na blog, to je kao kad skočiš u vodu, ili plivaš ili se utopiš…. Nema trećega.
-Ja bih da probam.
-Nema tu probe, ulaz, jedan post, i zaražen si. Ma šta radio, lek još nije pronađen…Probali neki pobeći, ali se pokaju i vrate. Možeš iz prikrajka gvirkati, komentirati i sve kritikovati, ali to brzo dosadi.
Jednom bloger, zauvek bloger.
Post je objavljen 27.01.2023. u 10:39 sati.