Marketing
ODLOMAK ROMANA ''TRIJANON'' - DAJANA DIVERNO
Gospodin Konstatin Kenedi je neko vreme bio osoba koja je bila rado viđena na svim prijemima. Počeo je da ga bije glas kako je najpoželjniji neženja koji je koračao ulicama francuske prestonice. On je na sve to gledao prekim okom. Dakako, da je znao da su i pre njega postojale neke druge neženje, drugi muškarci za kojima su žene uzdisale, trčale niz pločnike i bile spremne da se ubiju. Zbog čega je on specifičan? To je bilo kao da se na nekakav način brani od svega toga. Uostalom, imao je ogledalo kod kuće. Nije bio ništa posebno, čak ni privlačan na muževan način kao drugi muškarci. Uvek je govorio da ima ravno lice, nalik kocki, a to je govorio i sada, zapravo isticao je u prvim redovima kao nekakav svoj najvažniji nedostatak.
Ono što je u njegovim očima bio nedostatak, u očima drugih žena je bilo itekako poželjno i milo. Ako su nekad i rpičale o njemu, na onaj specifičan način, sad su pričale još više. Tema gospodina Kona je punila frizerske salone, kozmetičke salone, butike, revije, primanja, sva okupljanja gde su se okupljale žene, a čak i one čajanke na kojima je često bilo dosta sredovečnih dama koje su o mladom muškarcu pričale s ironijom, nipodištavajući ga, ali su svakako morale da pričaju o njemu i o njegovom licu zaključujući da je upravo i simpatičan.
Takav stav prema Konstatinu Kenediju kod njega je izrodilo određen vid dosade. Gde god se pojavio osećao je najmanje deset pari očiju upereno u sebe, čuo je da šaptom govore o njemu, pojedine žene su išle u krajanost, pa bi mu u holu izjavljivale ljubav maštajući o nekoj udaji iz bajke. Na kraju ga je sve to počelo gušiti. Maštoa je o anonimnosti, o metsu gde ga niko neće poznavati, gde će biti daleko od ženskih očiju i svega ostalog, kao i od klasičnog torokanja sredovečnih žena za koje bi bolje bilo da pričaju o unučićima.
Sada je smireno gledao kroz prozor, svestan toga kako je to zapravo i prvi dan aprila. Da, to se činilo tako dalekim u decembru, u januaru i februaru, proleće se oteglo u nekakvu suvonjavu beskonačnost, a da ni sam nije znao šta je to toliko suvonjavo i loše. Bio je u svojoj sobi, zagledan na ulicu, a onda se okrenuo i zagledao u sliku volovskih zaprega s kojih je skinuo one mašnice, svestan da već dugo vremena nije video jednu zaista neobičnu ženu.
Doduše kako je on važoo za jednu od vrlo hladnih osoba, koje po shvatanjima ni ne umeju da vole ili uzvrate ljubav makar u onim prvim oblicima, sada se pitao na koji li je to ona način i mislila da njih dvoje budu u nekom nemogućem trouglu, da on čini onakve gnusosti iza Sebastijanovih leđa, i eventulano se naknadno nađe na udaru ogovaranja onih sredovečnih žena i mladih gusaka. Neko pitanje je bilo u njemu, pitanje koje ostaje u većini ljudi kada propuste veliku šansu, tako je sad i on bio upitan pred svim tim, svestan da je možda najbolje za pojedine tajne da se nikad ni ne otkriju.
Nalazio se u svojoj radnoj sobi, i čekalo ga je dosta posla. Jedna od osoba s kojom je trebao da prozagovara u popodnevnim časovima bio je i gospodin Žan-Pol Lukas koji je bio zabavljen s vojnim stanjem u zemlji i koga je se to preokupiralo do one granice da su ga mnogi već upozoravali i opominjali kako će uskoro biti penzionisani general i da se privikava na takvo stanje. Bilo je nemoguće zamisliti generala Lukasa kako se povlači iz vojske i kako ga više to ni najmanje ne zanima. Bilo je očio kako će on čak i u slučaju da postane invalid u devedesetoj godini svog života još uvek pokušavati da se upetlja u vojne delatnosti.
Konstatin Kenedi nikad nije bio zainteresovan za vojsku u tom smislu da bi se rado upetljao u sve to što ide s tim pozivom. Bio je dovoljno odrešit kad je već i odslužio vojni rok i shvatio kako nikad ne bi ni mogao da bude poput nekih svojih prijatelja – osoba koja živi za vojsku.
Za razliku od gospodin Žan-Pol Lukasa već je njegov sin Žil Lukas bio poprilična suprotnost svom ocu, kao da je bio sve drugo samo ne sin svog tate generala. Bio je pomalo raspušten, uvek ga je trebalo podsećati na obaveze koje je imao i samo ga je poštovanje prema ocu i teralo da bude u onom smislu disciplinovan da je general Lukas mogao čak dva puta mesečno da podnese da vidi svog sina, uvek se držeći diskretne distance na prijemima. Tih dana je ujedno i pokrenuta neka lavina oko Žilovih tajnih izbavanja, a pokrenula ih je Amanda koja je otkrila kako joj nedostaju neke haljine, nakit i novac, i da je to zapravo Žil nekom morao da pokloni. Požalila se generalu Lukasu i sad je društevni šlag Pariza očekivao rasplet...
Konstantin se niakd nije bavio tuđim životima, izuzme li se pojedine etape života određenih ljudi, niti je smatrao da treba da se petlja. To je bilo ispod njegove časti.
Trznuo se kada je poslužitelj ušao unutra i najavio generala Lukasa. Konstatin mu je rekao da ga uvede. Postajao je još neko vreme pred prozorom, a onda je konačno seo za stolicu. Otvorio je spise koji su bili ispred njega, očiti pokazatelj tog koliko ljudstva je umrlo u Francuskoj u vreme svetskog rata i Konstantin je neko vreme bio zabavljen s brojakama.
– Dobar dan mladiću – javio se general Lukas koji ga je ljubopitivo posmatrao. Još je imao svoj ogrtač na ramenima, a činovi su se sijali na njegovoj uniformi. – Nadam se kako se bavite s nečim što je od značaja za našu zemlju? – to je bilo pitanje koje je povremeno postavljao, a postavljao ga je uglavnom mlađim muškarcima. Namestio je svoje duge brkove koje je tih dana malčice i skratio, pa je dužina jednog brka bila oko desetak centimetara. Stavio je dovoljno učvršćivača, pa su sad stajali šiljasti u vodoravnom položaju.
– Naravno, generale Lukas – odvrati Konstatin. – Bavim se brojakama.
– Platama?
– Ciframa pogubljenog ljudstva. Zapanjujuće je koliki je broj ljudi nastaradao u ovom ratu. Izuzmu li se izbeglcie i regurti, prava cifra je oko ....
General Lukas je klimnuo glavom.
– Da, zapanjujuće je kako je to oko naše zemlje kao lavina koja se stalno, stalno ponavlja.
Primetio je kako ga mlad muškarac posmatra s pitanjem u očima.
– Hoću reći – ispravio se i mahinalno dohvatio svoje brkove proveravajući još jednom pod jagodicama svojih prstiju da li su baš dovoljno čvrsti, i zašiljeni. Kako je bio zadovoljan s ukrasom svog lica stavio je ruke na stol.
– Od perioda Pariske komune kada je za kratko vreme uništeno mnogo više kuća i svega ostalog zajedno u svim dotadašnjim ratovima. Mislim i smatram kako je odjek svetkog rata bio upravo poguban za francusku državu. Broj mladih ljudi je broj – pokazivao je kažiprstom prema papiru u Konstatinovim rukma – koja je prava slika trenutne Francuske države. Pre dvadesetak godina smo imali građenje Ajfelovog tornja, metroe, veliku i malu palatu... A sad imamo samo jednu veliku veliku želju – da se našoj zemlji što pre podigne natalitet.
Vreme pisanja - leto 2010
Drugi odlomak iz romana je prvi put predstavljen u novini ''Magyar jelen'' Hungary 2010
Post je objavljen 12.01.2023. u 14:28 sati.