- Znaš li što bih jeo sada?
- Što?
- One američke keksiće s čokoladom. Imamo li sve što nam treba za njih?
- Nemam pojma IMAŠ li se što ti treba. Meni ne treba ništa.
- Kako ti ne treba?
- Pa lijepo. Ne pada mi na pamet sada mutiti išta, a kamo li kekse.
Dohvati mobitel, vidim da traži nešto , a onda počne čitati:
- Brašno, jaja, maslac, čokolada, prašak za pecivo, šećer, mlijeko ...
- Nemaš čokoladu i mlijeko.
Ustaje, oblači se i odlazi. Vraća se za par minuta s vrećicom u kojoj su čokolada i mlijeko.
Vadi mikser, važe, miješa, rezucka nožem čokoladu, uključuje pećnicu i u tili čas, stavlja malene hrpice tijesta na papir za pečenje.
Gledam kroz staklo u pećnicu i vidim da su hrpice tijesta malko prevelike, što znači, kad se maslac počne otapati, da će se keksići razliti i spojiti u jednu masu. Ali neka, ne gunđam, puštam ga da radi kako misli da treba.
I što da vam kažem?
Iako izgledom nisu ličili na kekse, bili su fini. Možda malko preslatki, ali već je zaključio kako će sljedeći put staviti puuuuuno manje šećera, a dodati lješnjake ili bademe ili ... što mu trenutno padne na pamet.
Uglavnom, vidjela sam zadovoljstvo u njegovim očima kada mi je na tanjuriću poslužio vrele komade keksića.
A on je vidio zadovoljstvo u mojim očima kad su moja nepca okusila ono što mi je s toliko sreće ispekao.
Slatki, čokoladni, vreli poljubac, zapečatio je ovo prvo slastičarsko iskustvo.
Post je objavljen 25.11.2022. u 09:26 sati.