Ima tako dana i razdoblja, kad je toliko dobro da se bojim.
Bojim se priznati da uživam, da sam zahvalna što napokon imam dugo željeni mir. Slobodu da radim što hoću. Izostanak prigovora. Sebe sebi. Pravi recover.
Stan ima dušu. Puno svjetla. Ne plaši me čudnim zvukovima, ne propinje se, prigrliio me ko beskućnika.
Bila mi je frendica koja mi je pomogla u selidbi. Druga frendica koja me razočarala. Frend koji mi je bio prvi dečko. Brat. Moj dragi.
Svakome kažem, ovo je moj dom. Sa stanom razgovoram kad mu se predvečer vratim. Ujutro kad se probudim, on i ja smišljamo što ćemo raditi. Danas smo pili macha čaj, čitali i spremali jelo.
Malo smo i gitaru svirali.
A dan nam je još mlad:-)