Magla je tog jutra bila očaravajuća,
a ja sam prvi put vozila prikolicu s teretom.
Lovnik mi je pomogao postaviti hranilicu,
na šezdeset metara od čeke,
pod hrastićem.
Ne vjeruju mi da sam ju svojim rukama radila,
još uvijek bi mi radije metlu dali u ruke,
(kao da je ikada ikojoj vještici metla bila odbojna)
još uvijek im nije jasno što radim s njima,
koga preferiram,
da li sam već izabrala ljubavnika,
i koga?
Ta pitanja nisu glasno izgovorena,
toliko takta imaju,
samo tu i tamo isplivaju u podtekstu,
podmazanom alkoholom,
pa ostali načule uši,
a ja odgovaram protupitanjima.
Zašto sam toliko slobodna,
pa koliko mi je godina,
pa s kime sam otišla,
s kime se vratila...
Jedem roštilj prstima,
trgam meso i kruh,
ližem prste,
i smijem se glasno,
ali rijetko,
samo kad istinski pogode žicu.
Je li to moja taština iščitava čega nema,
ili zdrav razum,
ženska intuicija,
objektivno ili subjektivno,
slatkoća je upravo u limbu neznanja.