Pregled posta

Pripreme za odlazak

Doručkujem, pijem kavu, pričam s mamom. Jutro provodim uobičajeno. Započnem ga znakom križa, obućem grudnjak i odem doručkovati s mamom koja je već do pola pojela svoj doručak. Ništa nije odskakalo od rutine. Niti želim da odskače. Želim da ovih posljednjih sedam sati budu najdosadniji, najrutinalniji, najbezvezniji sati. Dakle, ne razmišljam, ne promišljam i ne mislim se “Sara! Još malo!”. A nikako si ne govorim “Danas ideš!”. Tek sam onoliko svjesna da je danas dan odlaska za Zagreb da znam da moram do s. Marijane po mlinac za kavu, jer sutra ne mogu. Sutra nisam u Zadru, u Zagrebu sam.

Doručkujem kruh s maminim domaćim džemom od šljiva i uz to pijem crnu filter kavu. Kakav li me doručak čeka sljedeća tri mjeseca i koliko još ima do ovog doručka za ovim pultom? “Ne, ne, ne… sasvim najobičnije jutro” govorim si, sileći se da ne razmišljam unaprijed, nego da budem ovdje i sada jer je taj trenutak lakše sažvakati od onoga prema čemu neizbježno idem. Mama i ja pričamo, o svakidašnjim temama, novinskim naslovima. Po završetku doručka, kave i razgovora krećemo sa spremanjem za izlazak iz stana. Dođemo do s. Marijane, vožnja autom je kakva je i inače... MAMA MELJE SVE U 16, as usual, ali pokušavam da me ne iritira to jer znam da ovoga neće biti. Neće biti, ne jer sam u Zagrebu kao studentica, nego jer sam na drugom kontinentu u skroz drugačijoj okolini. Pokupile smo mlinac kojeg je s. Marijana nabavila iz Zagreba.

Mlinac moram nositi u Tanzaniju sa sobom, MORAM. Tjedan dana prije polaska ja sam naručila taj famozni RUČNI mlinac za kavu, PONAVLJAM - RUČNI MLINAC ZA KAVU, jedva jedvice sam ga našla na netu za naručiti. Dostava je trebala biti obavljena 7.10., dakle dan prije mog odlaska. U srijedu i četvrtak ja zovem korisničku službu i saznajem da se dostava NEĆE obaviti tog datuma nego tek za tjedan dana. E pa ta narudžba je otkazana, jer dragi moji u mall.hr-u, tad sam ja već daleko od Hrvatske i ne treba mi, iako mi je prijeko potreban, ali tjedan prije. U četvrtak, dva dana prije odlaska, se suočim sa činjenicom da ručni mlinac za kavu neću sutradan imati u svojim rukama. To doznajem u pokretu jer sam tog dana ujedno mijenjala dolare seriju koja je tiskana prije 2016. za seriju tiskanu od 2017 (jer doli ne prihvaćaju dolare tiskane prije 2017., ne razumin ali okej…). Tako da sam paralelno tražila po poluotoku mjenjačnice koje imaju te dolare i zivkala korisničku službu. Okej, ostalo mi je 40 dolara koji su tiskani 2016.godine, to nije strašna svota, to sam riješila. Dobro je. Samo još taj ručni mlinac za kavu. Idem iz grada prema poligonu na vožnju. Poziv od korisničke službe. Bit će dostavljen sljedeći tjedan. Ma, e znate što?!… Što ću sad?!… Što će biti ako ne donesem taj ručni mlinac za kavu? Uh, uh, uh… okej Sara ne cmizdri na cesti, skuliraj se. Nazovi Zdenka. Nema ni on ni mama mu. Koga još mogu pitati? Tražim na netu, nema ga kupiti u dućanu, samo dostava, 300kn sve skupa… to nije opcija, jer mi treba prekosutra najkasnije. Ma, to ću rišiti, rišit će se. Uglavnom, vožnja, pitam instruktora, ne zna ni on, nema ni on. Njesra. Vožnja mi je gotova i idem sa s. Marijanom na kavu, pitat ću nju. Objasnim joj situaciju i kaže: ”Hm, nazvat ću jednu profesoricu i pitat ju, možda ona zna ljude koji znaju ljude koji ga imaju”. O majkooo milaaa, meni to treba prekosutra. Obavi ona poziv, sjednemo u kafić, čakulamo. Poslije malo manje od sat vremena zove profesorica i kaže: “IMAT ĆE MLINAC U SUBOTU!”. HAAA??? Zafrkavaš me?!... a u isti moment shvaćam da kad je nešto volja Božja, onda nema zapreke. Nisam ni krenula na put, već više puta se ta činjenica iskristalizirala tako jasno. S. Marijana će ga pokupiti sutra, prekosutra, a mama i ja ćemo ga preuzeti od nje u subotu ujutro. Nestvarno. Javljam mami, oduševljena, ali ona vjeruje više od mene i ima više pouzdanja od mene, tako da ju nije iznenadilo… a njezina vjera se također u više navrata pokazala.

Evo nas u subotu ujutro pred župnom kućom u kojoj živi s.Marijana. Popričale smo sve tri, o nekim drugim temama, malo o odlasku, zagrlile se i poželja mi sretan put i da će moliti.

Jednostavnije mi je bilo doći do reznica trešnje i reznica vinove loze nego li do ručnog mlinca za kavu. Trešnju san uzela od Franke, a vinovu lozu je rišija Zdenko! :) I to je bila sva mudrolija, dva poziva i stvar rišena. Tomo i ja sadimo vinograd doli, eto ha-ha...

To je o mlincu za kavu, reznice su rišene “ap cap”…

Uglavnom, pišem tijek događaja od četvrtka (5.10.) do utorka (11.10.). Ne nekim kronološkim putem, nego zbrčkano. Onako kako je i meni tih zadnjih par dana bilo. Pa ako ne pratiš kad se što dogodilo i kako - super, jer nisam ni ja kontala u tom datom trenutku.

Dakle, četvrtak (5.10.) dva dana prije odlaska za Zagreb. Odradim tu famoznu vožnju, mlinac sam rišila, reznice sam rišila, dolare sam rišila. svoje stvari sam rišila(?) Valjda… Hm, što dalje?! Dolazim doma na ručak, posli ručka spavanac as per usual ha-ha. Ma čekaj, nešto je bilo prije palačinki s Heidi. E DA! Mama i ja smo išle do Zdenka. E, to mi je super jer mi je to skroz odvratilo misli s odlaska. Popile smo kavu kod njega. Očistile mu stan, sprdale ga i otišle. Ah da, i posudila sam njegov kuferić, thanks. Mama pravac doma, a ja na lapačinke s Heidi. Da se pozdravimo, ofc. Poile, popričale o mom odlasku, o njezinim planovima. Njoj se fakat život događa. Otvara svoj obrt i useljava se s dečkom, koji je dobio povišicu (s kojom nije zadovoljan pa pregovara), u stan. Fino. Uzmem palačinku za van, za sestru, sve platim i Heidi me vozi doma. Dođem ja doma, Marcela, Jana i mama su doma. Superiška. Druškamo se, pričamo, sve opušteno, sve fino i lipo. Krasno. Marcela ode, a mama i ja krenemo probno mene spakirati, pa eventualno ako mi treba neki veći kufer da ga kupimo na vrijeme. I tako ja spakiram i stavim sve *svoje* stvari koje planiram poniti u onaj mini carry-on kuferić. Stavin na vagu, kad ono više od 10kg… a je*ote, maksimalna kilaža tog kufera smije biti 7kg. Naime, imam pravo poniti dva velika kufer, 25kg po kuferu, i jedan taj mali kufer od 7kg. Legitimno pitanje, što nisi stavila u ovaj jedan veliki od 25kg svoje stvari?! Pa otprilike 3/4 od tih sveukupnih 57kg je za Tomislava i djecu doli. Primjerice: reznice, sustav za navodnjavanje, robica, udice, oprema za ribolov, suhomesnati proizvodi, škarice za granje, nekakve lampice, uređaj za vakuumiranje, laptop… i tak, sve i svašta!!! Zaista sve i svašta!!! Uglavnom, poanta je da ja nosim tek ono najnužnije. Jedan kufer se sastoji samo od robice za dicu...

Uglavnom, mama je p o l u d i l a jer sam ja htjela neke stvari izbaciti i ne nositi kako bi što više stvari za doli stalo. Nervni slom, lice joj je postalo crveno, žile iskočile, oči izbečile. Opsuje mi sve po spisku bla-bla kako to već biva. TUP-TUP-TUP, bla-bla-bla-bla, TUP-TUP- TUP… ssssss, otvori ladicu, ssss, bum! zatvori ladicu, TUPTUPTUP, BUM, TRAS, zalupi vratima i ode na balkon da se smiri. Hehe mislin, smišno je, sad se tome smijemo. Haha njoj je stalo da ja budem okej i imam sve potrebno.

Dođe petak, ništa ekstra, padnem vožnju ofc jer ne znam 'ko mi glavu nosi jer sam na sto strana. Mama i ja se posvađamo još malo pa okrivljujemo jedna drugu blablabla… uglavnom, dogovorimo se oko pakiranja. Dođe petak navečer, oproštajka. Prije toga smo mama i ja išle do Josipe po joooš robice, u petak popodne.

Dođe oproštajka, u međuvremenu Marta i Petra donesu još robice. Jedemo, pijemo, opraštamo se. I gledamo koliko vreća robice ima… w t f, kako da ja to prenesen doli?! Gdje će to sve stati!? To su sve skupile tri osobe, naravno skupa s još frendica koje su pitale imaju li. Prelipo. Robica i školski pribor, u dnevnom boravku, za doli. Ok… ja sam sebe spremila, sve svoje stavila u kufer i sad mi je ostalo da tu robicu natrpan. Uh, ja zapravo nemam mjesta za tu robicu. Pitam Lorenu i Damjana imaju li što viška kila. Njima ću dati. Imaju! Bingo, sve skupa 35kg. Odlično. Sklepamo mama, Marcela, Jakova i ja tri Ikea vreće koje nosim sutra sa sobom, uz tri kufera… dakle 6 kufera/vreća. Mene metar i žilet (155cm) i 47kg, ovoga sve skupa… *drum rolls* cca 70kg. Da, 70kg! A ne! 57kg+35kg=92kg jeeeeeeer u subotu navečer idem do Diane da skupim od nje još donacija iiiiiii do Lazara da mi da dva seta noževa, škarice za vrt i lampice nekakve. Ahh daa... ALI TO NIJE SVE!… nemojmo zaboraviti kufer od Hrvoja kojeg san uzela 14.9., Zdravkovu vrećicu za doli koju san uzela 13.9. i Lucijin medaljon kojeg mi je poslala buson. I tak, uglavnom, sve će stati. Hoće. Dobar dio te odjeće je otišao za doli. Ostale su tek dvije vreće.

Aaah, uglavnom, bilo je svakojakih zavrzlama. Ne da mi se tipkati. Ne prevelikih, i sve su se rišile. Subotu i nedilju sam spavala kod Gabi i Stipe. U ponediljak san išla kod Lorene pa smo skupa išle na aerodrom. PCR san napravila u zadnji tren!
Evo me iznad Kilimanjara u avionu, još nekih pola ure.

Ajme da, i pukla san u avionu onaj naslon za potiljak…

Let je bija okej. Zagreb - Doha, Doha - Kilimanjaro.
U Africi sam, stojim na afričkom tlu. 7:34 11.10.2022.

“Čuvao Jahve tvoj izlazak i povratak
odsada dovijeka.” (Ps 121)






Post je objavljen 08.10.2022. u 21:43 sati.