Marketing
Basna o lisici i rodi
Danas sam se malo bavila tapeciranjem. Pokrivanjem, uljepšavanjem. glađenjem, ispravljanjem... uklanjala starosti njene znakove dajući joj površinsku mladost.
Ja se, zapravo, takvim stvarima dosta često bavim - na različite načine, u različitim prilikama. I nije to baš za osudu... ponekad nije sve za svačije oči, pa se malo vara. Najvažnije je ipak da tim prigodama samu sebe ne varam.
Ostao je još jedan radnik. Malo je 'usporen' i neke stvari teže shvaća... ali funkcionira. I za onoliko koliko je s jedne strane uskraćen spomenutim, s druge strane je obdaren svojevrsnom lukavošću koja mu pomaže da... recimo, ako negdje pogriješi u računanju, to nikada ne bude na njegovu štetu. Posjeduje još i nevjerojatnu sposobnost prilagodbe svakoj predloženoj mu ideji, bez tračka negodovanja ili nametanja svoje volje. Na sve prijedloge spremno odgovara - Da, da, da...sad ću ja to, nemaš brige. Odma' ću ja to, nemaš ti nikak'e brige...
I stvarno... baš nikakve brige. Taman posla da se brinem još i oko toga što će on na kraju sve napraviti onako kako je jedino sposoban.
Tja... srećom, nije mu povjereno upravljanje svemirskom postajom.
Pitam ga danas je li se umorio, a on odvraća da nije, no promrmlja mrzovoljno prolazeći pored svoje torbe - Mačke su mi pojele 'ranu.
Znam koliko mlade mačke mogu biti nasrtljive pa prasnem u smijeh - Ajooj... - povičem - ne smiješ njima ništa ostaviti, ni pokriveno - sve iskopaju! Al' znači, sad ih ja ne moram hraniti? - upitam smijući se i dalje.
- Ne moraš, sve su pojele... mamicu im... - nastavi on mrmljati pa topne nogom pored Zlaje s namjerom da ga potjera.
- Nemoj njega - povičem - to ti je gospodin mačak, on ti sigurno nije ništa ukrao, nego ovi mali...
- Je, je! Baš on je najviše pojeo!! - (ajmeee... Zlajooo...??) zavapi gladni meštar ponovno, i ode za poslom i dalje gunđajući.
Zlajo pored mojih nogu gleda zbunjeno jer, što se njega tiče, sve servirano je i ponuđeno... đe problem, pita se.
Ja ga pogladim po glavi, kao što bi svaka majka koja svoje derište voli toliko da mu sve oprašta... pa odem za majstorom ponuditi mu odštetu. Neće. Znam već od prije da neće, ali uvjerena sam da ne odbija zato što ne želi, nego što su mu takve 'naredbe' od doma, pa sam uporna.
Mi dužni nećemo ostati, odlučna sam.
I pristane na kraju... na jedvite jade; dobrim dijelom i zato što je moja upornost propitivala i gađala njegovu omiljenu hranu.
Junk food... a što drugo.
Nemaš brige.
Post je objavljen 23.09.2022. u 16:43 sati.