Ne možeš ti njoj, prijatelju, više prodati ništa. Pet para ne daje ni za najskuplju stvar na svetu. Naplaćala se ta u svom životu. Plaćala novcem, strpljenjem, suzama, čekanjem...
Nakupilo joj se u uglovima usana tuđe sramote za dva života. Svaku je pokrila uljudnim osmehom i bezglasnom molitvom. Da joj Bog hoće dati što je drugima pomislila, najsrećnija bi bila.
Ne možeš je, dobri čoveče, ni lagati. Ona je sebe varala više nego što bi je ti ikada mogao slagati. Lagala je sebe i kad je znala da laže i onda kada je znala da joj više nema ko poverovati. Tad se i srela sa sobom.
Ne možeš je, rođače, ni kupiti. Darovima, mišićima, slatkim rečima, ničim. Nagledala se ona i naslušala svega pa utihnula.
Niti joj šta možeš prodati, niti bi je mogao kupiti. Ali ako tu tišinu oslušneš, ako joj uzdah razumeš, ako te nekim čudom pusti blizu sebe i pruži ti ruku, videćeš da ti na dlanu nudi čitav svet. Ne onaj na koji si navikao i koji je i tebe umorio i zbunjivao. Svet je to u kome nećeš tražiti ništa, već ćeš nanovo želeti da joj daš sve. Ne sve što imaš, već sve što jesi. A to je ujedno i jedino što je stvarno tvoje.
• Brankica Damjanović •
Post je objavljen 22.09.2022. u 21:35 sati.