Marketing
DEZERTER
DEZERTER
KAPETAN ŽEMJE bio je divan čovek, uz to filozof. Na bojištu nije znao za kolebljivost, u privatnom životu je umeo da prašta sitne uvrede. To nije malo za jednog čoveka - umešnost da prašta sitne uvrede. Voleo je Francusku s nežnošću koja je ispunjavala čitavo njegovo srce, pa je stoga i njegova mržnja prema varvarima koji su oskrnavili njenu drevnu zemlju bila neugasiva, nemilosrdna, večita kao život.
Šta da još kažemo o Žemjeu? Voleo je svoju ženu, od svoje dece je načinio dobre građane, bio je Francuz, patriot, bibliofil, Parižanin i ljubitelj lepih stvari.
Elem, jednog prolećnog blistavog rumenog jutra kapetanu Žemjeu raportiraše da je između francuskih i neprijateljskih rovova uhvaćen vojnik bez oružja. Dezerterska namera je bila očigledna, krivica nesumnjiva, te su vojnika sproveli pod stražom.
- To si ti, Boži?
- Ja, kapetane - odgovori vojnik, otpozdravljajući.
- Koristiš se ranim jutrom da bi se nadisao čistog vazduha?
Ćutanje.
- C'est bien. Ostavite nas same.
Sprovodnici se udaljiše. Žemje zaključa vrata.
Vojnik je imao dvadeset godina.
- Znaš li šta te čeka? Voyons, objasni stvar.
Boži nije ništa prećutao. Rekao je da se umorio od rata.
- Jako sam se umorio od rata, mon capitaine! Granate mi već šestu noć smetaju da spavam...
Rat mu je odvratan. Nije išao da izda, išao je da se preda.
Uopšte, bio je iznenadno krasnorečiv, taj mali Boži. Rekao je da mu je svega dvadeset godina, mon Dieu, c'est naturel, u dvadesetoj godini se može pogrešiti. Ima majku, verenicu, des bons amis. Pred njim je čitav život, pred tim dvadesetogodišnjim Božijem, i on će izgladiti svoju krivicu prema Francuskoj.
- Kapetane, šta će reći moja majka kada sazna da sam streljan kao poslednji nitkov?
Vojnik pade na kolena.
- Nećeš me ražalostiti, Boži!! - odgovori kapetan. - Videli su te vojnici. Pet takvih vojnika kao ti, i s četom je svršeno. C'est la défaite, cela jamais. Ti ćeš umreti, Boži, ali ću te ja spasti u tvom poslednjem času. U opštini neće biti izveštaja o tvom sramnom postupku. Majci će saopštiti da si pao na polju časti. Hajdemo.
Vojnik pođe za starešinom. Kada su stigli do šume, kapetan zastade, izvadi revolver i pruži ga Božiju.
- Ovo je način da izbegneš preki sud. Ubij se sam, Boži! Ja ću se vratiti za pet minuta. Sve treba da bude gotovo.
Žemje se udalji. Ni jedan jedini zvuk nije narušio šumsku tišinu. Oficir se vrati. Boži ga je čekao poguren.
- Ne mogu, kapetane - prošapta vojnik.
- Nemam snage..
I poče ista procedura - majka, verenica, prijatelji, život pred njim.
- Dajem ti još pet minuta, Boži! Nemoj me terati da gubim vreme.
Kada se kapetan vratio, Boži je jecao ležeći na zemlji. Njegovi prsti koji su počivali na revolveru slabo su se micali.
Na to Žemje podiže vojnika i reče tihim i blagim glasom, gledajući mu u oči:
- Prijatelju moj, Boži, možda ne znaš kako se to radi?
On, lagano, izvadi revolver iz mladićevih vlažnih ruku, odmače se tri koraka i probi mu kuršumom lobanju.
*
I o tom događaju je ispričano u knjizi Gastona Vidala. I, zaista, vojniku je ime bilo Boži. Da li sam kapetanu dao pravilno ime Žemje - ne znam tačno. Vidalova priča je posvećena nekom Firmenu Žemjeu u znak dubokog poštovanja. Mislim da je posveta dovoljna. Naravno, kapetanu je ime bilo Žemje. Sem toga, Vidal naglašava da je kapetan odista bio patriot, vojnik, dobar otac i čovek, koji je umeo da prašta sitne uvrede. A to nije malo za jednog čoveka - umešnost da prašta sitne uvrede.
Isak Babelj
(Rođenje: 13. srpnja 1894., Odesa, Ukrajina
Preminuo: 27. siječnja 1940., Moskva, Rusija)
Post je objavljen 12.09.2022. u 22:25 sati.