ubi ga prejaka reč
ležao sam pijan pod tim drvetom gde se obesio
gde ga je Partija smaknula, kažu
ležao sam gadno pijan
i zora je svitala
i ja sam je ljubio pijan – od ljubavi pijan
gde se Branko ubio
gde ga je Partija smakla, vele
ljubio sam tu devojku jakog srpskog imena
jakog kao domaća šljiva
imena koje će kasnije da menja
u nešto zapadnjački prihvatljivije
ispod majce crvene boje mesio sam tanušne
sitne grudi dok su gromovi tukli oko nas
i kiša nemilosrdno lila
ljubio sam ju i ona je strasno ljubila mene
dok je njen momak u mračnoj komori svoga gazde
razvijao fotografije sa solarnim efektom
bolest mu se te noći prišuljala i neopazice ugnijezdila u glavu
već idućeg leta nije mogao da raspozna svoju dragu
ljubio sam ju mokru znajuć' da od toga neće biti ništa
ništa trajno, ništa večno
ona mora da ide dalje i spašava
one što se spasiti daju
takvo joj naime beše ime
Spasenija, Spasa
dok ne posta
Bianca
ili Blanche
nomen est omen
zbilja se trudila
da ih spasi, da spasi te neke ljude
svog oca na primer, ali stigla je prekasno u granatama razrovanu zemlju
krov je bio napola prekrit crepom kada je ćale skončao kraj dimnjaka
ili recimo svog muža, mesara, što beše skrenuo umom
vikao je da je Bog i živinski tucao druge žene dok je ona
brižno skrbela za njegovu nemoćnu i za krevet prikovanu majku
posao joj nije išao dobro pa je odlučila da promeni ime
u sneg na vrhovima Dolomita
Bianca … Blanche…
nevina kao sveža hartija namerila je da krene iz početka
još uvek lepa, ali ovog puta i kapitalistički odlučna
predano je u život vraćala kipove trulih svetaca
što su vonjali na borovinu, tamjan i pamtili grehove svećenstva
konzervirajući Bogorodičine oči svaki je put
čeznula za dečjim osmehom i smehom
godine su minule, potkornjaci su pojeli retke sate sreće
ljubio sam je pod drvetom gde se pesnik obesio
s nežnošću se prisećam tih dana
---
Dana 12.veljače 1961. godine Branko Miljković izvršio je samoubistvo vješanjem u šumici na Ksaveru. Imao je 27. godina.