Pregled posta

BAUN BABE ŠIME...... (jedna iz arhive Zdenka Jelčića)
Smucajući se neki dan po staroj kući dede Andrije, nekad najvećoj u selu, kuća na lakat, a sada maloj i stisnutoj između novonapravljenih kuća mojih rođaka u Jelčića mahali, u selu Grabovina, naiđoh u spavaćoj sobi, u kutu iza ormara, na crni baun babe Šime.
Prođe me šuva. Sjetih se kako je baba iz džepa vadila veliki ključ, otvarala baun da bi za me izvadila dvi suhe smokve ili kocku šećera, jedino slatko u kući. Ključ je od dedine smrti, baba je umrla prva, stajao obješen na zidu iznad bauna, škrinje za koju se u Dubrovniku kaže bauo, a u Dalmaciji baul. U baunu su mlade, kad bi dolazile, po udaji, u novu kuću nosile ruho, pratež, zapravo, ono malo sirotinje, rublja, ručnika i po koju košulju što bi je same izvezle. Kasnije bi se pod ključem u njem držale sve vrjednije stvari i pokoja rijetka slika sina u uniformi ili kćeri kod udaje.
Stajao sam dugo pred tom svetom stvari, stideći se što mi je napamet, odmah, palo da uzmem ključ i da ga otvorim. Otkud mi ta ideja, pomislih, skrnavit oltar koji je bio samo babin. Na baunu se i sjedilo, u nedostatku stolica, ali ga je otvarala samo baba. U magnovenju se ruka maši za ključ i već sljedećeg trenutka sam gurao ključ u bravu.
Vragu i znatiželja. Okrenuh se svetom Vici, dakle, Biokovu,i promrmljah: «Samo ću malo», izmolih očenaš i okrenuh ključ. Pričekah trenutak oće li grom u me. Ništa se ne desi. Dakle, može se dalje. Anđeli su sa mnom ili ih je baba gore na nebu podmitila suhim smokvam ko što je mitila mene.
Škripnuše šarke, zapuhnu me miris prošlosti...