Suton je. Noć polako pada, kad začujem zvono na vratima. Pauzira film i ustaje da otvori.
Zaustavim ga poljupcem i ustajem. Otključam i vidim kroz staklo na ulaznim vratima zgrade sjenku nečeg nepoznatog.
Otvaram vrata.
Mladić, u invalidskim kolicima, pokušava mi nešto reći.
Na prvu zaključujem kako je kotačem zapeo i ne može dalje, pa pozivam i Njega da pomogne.
Moja brzopletost ...
On shvaća da nije zapeo. Ima iskustva s osobama u kolicima. Razumije i prije nego se išta kaže.
Promatram mladića ... shvaća što mu se kaže, ali ne može govoriti. Sav se, nekako neprirodno, trese. Stopala i šake zgrčeni su i on jedva nekako, tim zgrčenim prstićima, tipka po zaslonu ekrana koji je pričvršćen za kolica.
" trebam jas..."
- Trebaš Jasnu? - upita ga.
Dečko nam daje do znanja da da, pa ukuca i broj mobitela. On komunicira s njim, jer ja nisam u stanju. Steglo mi se grlo i bojim se da ću se rasplakati.
Sve to traje, i ja, s knedlom u grlu, gledam kako se muči da objasni.
Zovem natipkani broj mobitela, ali se nitko ne javlja.
Na koncu, mladić uključi jednu od mnogih glasovnih poruka koje već ima snimljene na svom uređaju:
"Hvala na pomoći" i polako se okrene kolicima. Pitam ga hoće li se znati vratiti kući, na što prepoznam pozitivno klimanje glavom.
On ga je prijateljski pozdravio, a ja sam još malo gledala za njim. Osjećala sam se tako bespomoćno u odnosu na to dijete.
Ušla sam u kuću očiju punih suza.
Zagrlio me i rekao da je i to život, a ja sam, ridajući u njegovom zagrljaju ponavljala:
... a ja se žalim da me boli noga ...
... a ja se žalim da me boli noga ...
Post je objavljen 03.08.2022. u 14:33 sati.