Marketing
Priče s placa
Već dugo hodam po buvljacima i sajmovima i svakakvih se dogodovština i transakcija pritom zgodilo. Onaj koji malo bolje kuži stvar, jasno mu je da je lova na cesti, čak i na otpadu, samo ju treba pokupiti. Meni nije problem priznati da ponekad obilazim pokoje reciklažno dvorište ili se s bicom i ruksakom zaustavim kraj tzv. masovnog glomaznog otpada kaj se ponekad stvori u nekom kvartu. U onoj prvoj rundi te usluge Čistoće, obično se tam kod svake hrpe već instalirala kakva romska obitelj s kombijem koja bi fino bezecirala stvar i na neki način prisvojila. Uzimali su ono kaj im je pasalo i s vremenom postali sve mudriji i obavješteniji, skužili su da starine imaju svoju cijenu, ali još uvijek se uveliko isplatilo od njih nekaj od toga otkupiti. U ruksak bi obično išle manje stvari ali vrijedne koje su nerijetko poslije završavale u antikvarnicama. Ak bi pokupil nekaj velikog to je onda obično kasnije frknul za pedeset, sto itd. eura.
Jakuševac je priča za sebe.
Jemput dok sam šetal između redova prema meni je išel neki čovjek sa slikom ispred sebe i nudil je ljudima tj. okolnim prodavačima sa štandova. Svi su uglavnom odmahivali nezainteresirano dok nije došel do mene.
Slika je bila u većem okviru namazanom onom groznom bojom za peći. Sama slika u paspartu je bila manja, prilično patinirani pastel nekog primorskog motiva; stara kamena kuća u plavoj uvali s dvije, tri masline uz nju i pokojom barkom. Po patini i izgledu papira bilo mi je jasno da je prilično stara. Međutim, pažnju mi je privukel potpis u desnom donjem uglu. E. Murtić, kaj zbilja? Nisam bil sasvim siguran, ali to u tom trenutku nije bilo važno. Uzel sam sliku i platil čovjeku kojem je očajnički trebal taj novi gemišt koliko je iskal. Čak dvajst kuna.
Vraćam se u grad i na Branimircu kod prelaska u drugi tramvaj za trg, srećem suprugu. Pokazujem joj sliku uz očekivani komentar, "ti fakat svašta kupuješ". To me nije preveč obeshrabrilo. Već sam na ex.Trgu Republike i ulazim u galeriju "Mala" u prolazu Harmica. Srećom nije bilo kupaca, samo mlada prodavačica.
Pitam ju mogu li je zamolit za procjenu slike. Pristaje. Stavljam sliku na stol. Ona uzima ono naočno povećalo i zagledava sliku i potpis. Potom lista debele kataloge i na kraju mi predlaže da izvadimo sliku zatočenu u tim groznom okviru. Pristajem, naravno. Opet zagledavanje, listanje..
- Znate, ovo bi mogao biti Murtić, ali iz ranog poslijeratnog perioda kad njegovi radovi nisu kasnije katalogizirani. Ali mogao bi biti i Zoran Mušić, Slovenac koji je diplomirao na zagrebačkoj akademiji a čije su slike u Europi čak i skuplje od Murtićevih.
Gledam potpis, Fakat to E bi moglo biti i Z, a Murtić bi moglo ispast i Mušić. Ali prije Murtić.
- Okej, dajte mi recite po vašem sudu, koliko bi ta slika mogla vrijediti?
- A vi bi je prodali?
- Pa da, u nekoj opciji.
- Paa, ako nudite meni, ja vam ne bi mogla ponuditi više od 300 DM. Znate, vještačenje, okvir, oprema..
Još se malo kakti nećkam i gruntam makar je stvar kristalno jasna; mogu pokupit tristo maraka za dvajst kuna.
Dovršavamo stvar, predajem joj osobnu, potpisujem račun i izlazim iz galerije s tristo maraka viška.
I sad bi neko rekel, kakav srećković.
Ali tu priči nije kraj. Za koji dan opet zastajem na trgu sjetim se te slike. Nisam trebal ni ući, bila j izvješena u izlogu na dominantnom mjesto, refrešana i u prikladnom okviru s iskličnom cijenom od 1500 DM. Murtić, se razme.
Kaj sam štel reći, mogel sam ispast još veći srećković, čak i da sam platil to vještačenje i dal recimo tih sto maraka za okvir. Ali ni ovak skromno nije ispalo loše.
U međuvremenu, sad već u drugoj državi, srel sam na Branimircu tog lika od kog sam kupil sliku. Bil je teški cuger i opet je žical za gemišt ali stvari koje je nudil nisu me zanimale kaj ne znači da nismo završili u kafiću. Na kraju u njegovom stanu u onoj zgradi Plinare u kojem je taj bivši tržišni inspektor živel sam nakon rastave. Išli smo pogledat je li ima još koja slika koja bi me zanimala.
Veliki trosobni stan je bil takoreći prazan, samo stol, raskriljeni kredenc i bračni krevet sa zgužvanom posteljinom u spavaćoj sobi.
Na zidovima su jasno vidjeli obrisi gde je koja slika stajala. Po nekoj odokativnoj procjeni, bilo ih je desetak minimum. I ko zna koja i čija su to djela sve bila, prodana za gemišt.
Ostala je samo jedna. Ulje na platnu ak. slikara Vladimira Crnčića u okviru od 'pozlaćene' štukature. Fina 'mrtva priroda' zanimljivog crno-bijelog kontrasta.
Cijenil je 150 kuna kaj je očito bil plafon, uz rashode za gemište videl sam da mu je frižider sablasno prazan.
Bez namjere da time sad glumatam nekakvog velikoduška, ponudil sam mu duplo, 300 kuna. Trebalo je bar malo vrnut nekaj, a i karma je zajebana stvar.
Slika, uz podosta ostalih koje pričaju svoje priče, visi u mom dnevnom boravku. Nekak paše tam.
Post je objavljen 02.08.2022. u 15:20 sati.