Odlučila san da do kraja lita više neću izlaziti iz kuće, nikako, ni pod kakvim okolnostima.
Zapravo, sljedeća dva tjedna su ključna.
Kućna.
Zaključana.
Za dalje ćemo vidit.
Zamisli ovo:
Ma ne moraš zamišljati, ovako je bilo:
Uređivala san oleandar.
Sickala. Štrickala. Skidala ocvali cvit i mećala ga u karijolu.
Razmišljala san o tomen je li pametno staviti te cvitove u komposter, s obziron na otrov koji sadrže
(otrov uvik dolazi upakiran u male dražesne cvitiće roze boje)
ili da ih samo šiknen u kantu za mišani otpad i ne sekiran se oko kruženja toksične materije u svemiru, kad:
"Možem li vas poprosit'..."
Okrenen se, a isprid mene SlovaK.
"...za foto?"
Okreće se prema ženi, lipoj ženi, mojih godina, veseloj i nasmijanoj, punoj energije ka da se netom prije uštekala na E-punjač.
Pruža mi mobitel.
"Možem", a što sad, zaskočija me s leđa, prikinija u meditaciji, ali...umjetnost je to i izazov.
Uzmem mobitel, a on trči k njoj. Namišta joj ruku oko pasa, ona ne skida svoj vječni osmijeh s lica. Smije se i on.
Pogledivaju livo, desno, iza sebe: vidim - razmišljaju o scenografiji, i kad su se ukadrirali, osjetim da je to - to.
Umisto "riiibiiicaaa", kažen "kuracie stehno" * i okinen. Okinen još jedanput. Zumiran i okinen još par puta. Mislin se da uđen u photo-editor i da se potpišen...
Kad on uzima mobitel, zahvaljuje i oboje bezbrižno i zaljubljeno odlepršaju ususret moru, ususret sutonu.
...
Lajkati moje nepotpisane fotografije možete negdi na fejsfuku ili na instantgramu, ne znan di će točno svršiti. Ni kad.
Post je objavljen 30.07.2022. u 06:52 sati.