Marketing
PECARA U TRIPOLIJU
GRO Vladimir Gortan bilo je uspišno jugoslavensko građevinsko poduzeće iz Zagreba. Gortan je gradija objekte po cilom svitu, po Europi, po članicama pokreta Nesvrstanih ali i po Levantu.
1969. godine Gortan je gradija u Libiji. Moj did je vršija arhitektonski nadzor projekta, što će reć da je kontrolira sve faze izgradnje i dorade glavne zgrade ka i popratnih objekata.
1. rujna iste godine, Moamer Gadafi, pokrenija je državni udar u Libiji. Dvadesetsedmogodišnji satnik namjerija je srušit kralja Idrisa i korumpiranu političku elitu šta se uspostavila po otkriću najvećih rezervi nafte i prirodnog plina u Africi. U trenutku pobune Idris se nalazija uTurskoj di se ličija od neke boleštine. Minja ga je nećak Hasan as-Senusi.
Did je pak u trenutku pobune bija u svojoj hotelskoj sobi.
Preporučeno mu je da ne izlazi vanka dok se stvar ne primiri.
Uz sebe je jema Aiwin magnetofon u aktovci pa je u mikrofon govorija stanje na terenu.
Govorija je novinarski. Bez emocija. Ali osićalo se da je nervožast. Da ga sve to ispižđuje, ka ono, di su sada našli dizat revoluciju kad imamo toliko posla za napravit!
Očitava se i straj. Možda ne toliko za sebe koliko za babu. Jer baba je, ko za vraga, baš tega dana tribala sletit u Tripoli. Srićom, vist o prevratu zatekla ju je na aerodromu u Rimu pa se tornala doma i čekala novosti.
„Dobar dan dragi gledatelj. Današnji dan obilovao je događajima. Vijesti počinjemo vijestima iz svijeta: U LIBIJI IZBIO DRŽAVNI UDAR…“
Gadafi je bija brz i efikasan. Sa grupom nižih tzv. Slobodnih časnika uspija je zauzet stožer libijske vojske i radio-postaju u roku keks. Pritom su ispaljena samo 48 metka!
Prevratnici su dovatili nećaka Hasana i stavili ga u kućni pritvor da guli mrkvice.
Proglasili su kraj monarhije i uspostavili Libijsku Arapsku Republiku.
Revolucija se zakotrljala…
36 godina posli, u linje litnje poslipodne, pija san Dingač Elegance i sluša neobilježenu magnetofonsku traku s didovim glasom iz 69.
Glas iz 69 bitno se razlikova od glasa kakav san pozna dok je bija živ.
Naravno, čovik stari i glas mu se minja, ili biži u gornji ili u donji registar. Njegov je poša u donji. Ogrubija je, ohrapavija.
Usta san, u fioci naša didovu fotografiju. Stavija san je na stol i zapalija svićiu. Nazdravija. Vino je bilo dobro.
Vino je bilo dobro.
U mojoj užoj i proširenoj obitelji svi piju. Ne previše, taman koliko triba. Niko se nije zajeba i posta alkoholk. Nitko se nije otrova brljom i završija na ispranju droba. Nitko nije skupljen na cesti i odveden na detoksik u ludaru. Nitko nje obolija od ciroze jetre, iako su u mnogih jetreni testovi upućivali na pošteno umašćenu jetru…
Pije se i pilo se se iz raznih motiva.
Pije se, prvenstveno iz gušta. Love se fini okusi i arome.
Pije se da se zamuti stvarnost, da se otupe oštri rubovi realiteta.
Pije se zbog novonastalog konflikta, ali i sukoba koji bi sutra moga planut.
Pije se zbog društvenosti, zbog tečnije komunikacije, istinoljubivosti.
Pije se zbog opuštenosti.
Pije se da se lakše podnesu grubosti. Spletke. Opačine. Okrutnosti. Podmuklost. Izdajstva. Napadi. Prijetnje. Hajke. Prevare. Linč. Nastranosti. Zajedljivost. Izrugivanje. Podbadanja. Podvale. Nepravde. Pohlepa. Netrpeljivost. Mržnja. Uprošćavanje. Banalizacija. Cinične opaske. Šporke aluzije. Besparica. Beznađe. Ljudi. Život.
Povijest Zapada neraskidivo je vezana uz povijest alkoholnih pića. Zapad naprosto ne može bez alkohola. I zato on ima svoju alkoholnu kulturu, svoj vrhunska vina, piva, rakije... svoj Dom Pérignon, svoj Johnnie Walker, svoj Cabernet, svoj Weiss i Hefeweizen, svoje IPE i ALE, Stout i Porter, svoj Hendrick's Gin, svoj Schnapps, svoj Vikingfjord, svoj Ouzo, svoju Absolut votku, u proširenom smislu čak i svoju Stolichnaynu…
Puno je teško – ma zapravo je nemoguće – zamislit Zapad bez dobre kapljice. I ne razumin kako Istok, današnji trijezni arapski Istok more preživit pijuckajući vražji čaj. Ta apstinencija, a pritom mislim i na rigorozne spolne norme, mora u konačnici čovika da satjera u ludilo, u opaki fanatizam.
Što??? Hoćeš reći da je bez alkohola nemoguće živit?!
Ma more se bez alkohola, more, samo dok si dite. No čin se tu uplete spol, gotovo je. Ako si inteligentan, još je i gore.
Alkohol možda nagriza jetru, ali čuva razum.
Valja znati: jetra jedini ljudski organ šta se može u potpunosti obnoviti!
Valja znati: jetrene stranice jedne su od najbrže obnavljajućih stanica u tilu, za razliku od recimo koštanih stanica.
Valja znati: u konačnici, kompletnu jetru moguće je zaminit ka anlaser na autu (vidi Dedić, Arsen).
Dakle, čuvajte razum, pijte bijelog Rusa. Ili Bacardi. Ili što god da pijete.
No vratimo se osnovnoj temi.
Dakle, te 1969. godine Did je u Libiji ka uživač alkohola jema problem. No brzo se dovinija rješenju. Odlučija je da u otelskoj sobi načini mini-pecaru. Iz Zagreba je sa sobom ponija sve potrebne dilove. Sastavija ih je i bacija se na posao. Fala bogu, sirovna ni manjkalo.
Dok ovo pišen, vidin Dida: leži na krevetu i čita neki libar dok se u pozadini čuje milozvučna glazba sastavljena od tonova friško destilirane voćne rakije.
I zavidin mu jer ja nikada nisan peka rakiju. Mislim da je krajnje vrime da se to učini. Stoga na današnji dan – 7/16/2022 pokrećen projekt Tripoli Dvica. Investirat ću u klasični destilacijski uređaj tipa alambic!
Jer vrimena su gadna. Prelomna. Anomična. Svit koji smo poznali ruši nam se pred očima. Pada postojeći društveni sistem, a drugi se još nije ustobočija. No naznake budućeg svita užasne su! Nikada se čovječanstvo ni našlo pred većim izazovom. U danima šta nadolaze najvažnije je sačuvati zdrav razum. Tim više, projekt Tripoli Dvica dobiva na težini.
Post je objavljen 20.07.2022. u 11:36 sati.