Ima par dana san sluša jedno predavanje jedne šamanke. Poslje predavanja je radila jednu vođenu meditaciju. Uglavnom, trebali smo zamislit kako šetamo našim omiljenim mjestom i tu nailazimo na jedan kamen. Ja čim san počeja zamišljat, odma su mi neke strašne, mračne slike izletile prid oči. Nakon toga, kontam, ajd probaću zaislit taj kamen, i tako ja pustim samo da mi se odvije slika u glavi, vidim crni kamen, tanak i obal. Nešto san kratko komunicira s tin kamenon, postalo je jasno da je kamen dio mene i meni je samo spontano došlo da ga trebam prihvatit, da se tribamo povezat. I krenem ja u taj proces i fakat se krenu odvijat neka transformacija, al u zadnji momenat, ja povuče ručnu i zaustavi se, od straha prekinuo proces. Vjerovatno je bio strah da ću, ako nastavim, razbijat, ali i taj strah može bit fasada nekog dubljeg straha, npr straha od toga da ću izgubit nešto što čvrsto držim i zbog čega si ne dam da se promijenim.
Sad, ta šamanka drži tečaj šamanizma, i tu ima brdo sranja, niži svjetovi, niža bića, viši svjetovi i bića koja nam pomažu, naša životinja moći i rad sa njom, itd. Namjera njene meditacije i nije bila ovo što se kod mene odvilo, a to što se kod mene odvilo bi se desilo sa bilo čijom meditacijom. Sad, ja sam tu zakovan u, barem kako se meni trenutno čini, bezizlaznoj situaciji. Sa psihologom s kojim radim, samo pričam, ne radimo nikakve tehnike vizualizacije, a ja sam bukvalno probao rad sa svakim psihologom u okruženju. Da radim sa nekim šamanima ne mogu, jer jednostavno ne mogu gutat te nebuloze. S druge strane da radim sa šamanima koji su malo više prizemljeni i ne pričaju o tim stvarima ne mogu, jer ne mogu putovat do njih, jer me pere panika. Da neku šamanku il šamana zovem da dođe kod mene, ne mogu jer moji ne podržavaju to, a i ja zbog nistagmusa ne mogu vozit, a na selu sam, i ja ne znam kako bi izdrža da mi neku bude kod mene nekoliko dana a da mi nije poznat, jer mi je socijalna anksioznost prevelika za to.
Kako god okrenem, ispušio sam. Ostane mi samo da porazbijam kuću, a kad me krene obuzimat da to radim, dođem u stanje u kojem oću na psihijatriju jer ne mogu sebi dozvolit da lupam po kući. A odem li na psihijatriju, kuku ga meni, jer ću potonit i izlaza neće bit. Stvar na prvu djeluje jednostavna, ali ja je zakomplikujem do krajnjih granica. Možda moran ponovo naučit pojednostavit. Kako god, mene pere nervoza i koliko vidin, ne mogu više tek tako trpit to što san toliko izoliran od ljudi, zbog panike. Stanje je takvo da sam ne mogu bit s nekim s kim nisam baš blizak, a i s nekim ko mi je blizak, mogu bit jedino ako neko treći s kim nisam toliko dobar neće sidit s nama na kavi. A na sve to sam i poprilično usamljen i nabijam sebi na nos što ne mogu to promijenit. Znam, niko ovo baš neće skontat osim mene, ali nema veze… Ili ima?
Ne znam. Tužan sam, i bijesan sam. Ne mogu ovo minjat. Nadam se da će doć neki bolji dani… Ali zatvorija san im svaki ulaz u moj život. Daj Bože da iznađem neko rješenje… A ne virujen da ga mogu nać… Ako i nađem, mene je učinit te korake koji će me promijenit, mene i moj život. Mene je učinit te korake da se povežen sa svojin kamenom. A ja ne znan iman li snage. Jedan prijatelj me nutka da probam LSD, on uvjeren da će mi to pomoć, možda i riješit probleme. A ja i da se opredjelim za to, noć prije bi odusta zbog panike oko toga kako će mi bit. Tako da, jebeno je...
Post je objavljen 29.06.2022. u 16:07 sati.