Slušam predavanje neki dan, od Gabor Maté-a, i lik spominje da je definicija Ljubavi to da se brinemo o nekome, pazimo ga i radimo na njegovoj dobrobiti, te da to isto neko radi nama. Tako je definira Ljubav. Nisan sklon trpanju fenomena u definicije, al sad za sad, recimo da ova definicija ima smisla. Roditelji vole svoje dite i brinu se o njemu. Ono je potpuno bespomoćno i ovisi o njihovoj ljubavi. Svi mi smo jednon bili to slabašno, ranjivo dite. I svi mi nosimo to dite u svom životu. Iz mog iskustva, situacije kad vidin nečiju ranjivu stranu izazivaju u meni potrebu da zagrlin tu osobu, da se pobrinem za nju, drugim riječima, krenem ju volit. Da nema te ranjivosti i slabosti, ne bi bilo ni nas. Ima ovde neka kvaka s ovim koja je suštinska za pitanje života, ali ja neman kapaciteta da ju trenutno pojmim. Uglavnom, mislin da je slabost esencijalni dio nas i da ne bi mogli postojat bez nje. Ne bi imali empatiju, ne bi bili ono šta jesmo. Međutim, bivat ranjiv je teško. Zato dobar dio ljudi potisne svoju ranjivost i tu nastaju razne devijacije, bilo psihičke, bilo fizičke. Kako god, ja mislin da nan triba slabost da bi bili živi. Da bi bili ljudi. Kako je neko, mrsko mi sad guglat ko, reka: “We're all cracked. That's how the light gets in”.
Post je objavljen 22.05.2022. u 12:46 sati.