Pregled posta

Da van kažen

(ili još malo beside o Udbi)


Crveni Isuzu Gemini E-JT191S pičija je autocestom A3 u smiru Osika. Bija je to jedan od prvih boljih japanskih automobila na našim cestama u to vrime. Također bija je to i jedan od simbola Florijanovog uspjeha, njegovog probitka i izdignuća na socioekonomskoj ljestvici.
Nakon šta je godinama radija ka običan elektrotehničar, Florijanu se, eto, napokon pružila prilika da napravi karijeru i zasja na nešto važnijem projektu u Zavodu. Naime, inženjer Zikoz uposlija ga je ka glavnog suradnika pri izradi prototipa novog aparata pod imenom Biz-i Rrun3. Aparat je uspješno konstruiran te je vrlo brzo naša svoje misto na inozemnom tržištu. Većinom u Japanu. A đaponezi su dobro calatali.
Florijan ubaci u petu brzinu.
Na radio–postaji zasvira Zbog jedne divne crne žene.
On okrene stanicu.
… boje da si najdeš tega ki će tvoju mamu kuntentati – na Hrvatskom radiju biglisa je Alen Vitasović.
Pustija je pismu da se vrti. Više mu je odgovara istarski melos.
Potom, željan friškog zraka, odškrine prozor. Moga je uključit i ventilator ali je poželija da mu vitar pomiluje lice i razbaruši ono malo kose šta mu je ostalo na glavi.
Umisto čistog provincijskog zraka zapljusne ga ogavan vonj fermentiranog stajskog gnojiva razbacanog po pojima.
– ISUSATI I SVETE DJEVICE! – požuri zatvoriti prozor.
– UHHHHH – zgadi se njegova žena na suvozačkom sidalu i metne prst pod nos.
Florijan svati da baš nikada nije uspija izbić tu smradinu u slavonskom pejzažu. Taj vonj kloakom natopljene zemlje uvik ga je negdi zaskočija u zasjedi. A najviše se stresa kada je jednog lipog sunčanog jutra iziša iz secesijskog hotela Central, ravno na trg, iprid veličanstvene osječke katedrale i udma oćutija vonj izmeta šta je nezadrživo nadira priko ravnice.
… nisu zastali u Osijeku. Samo su projurili njime. Prešli su Dravu i našli se u Baranji. Par kilometara iza mosta skrenuli su desno, u pravcu Kopačkog rita. Ali već su na sljedećem raskršću skrenili livo i vijugavom cestom, kroz zapuštena sela, došli do restorana Didina demižonka.
Florijan je parkira.
Izišli su iz auta.
Osjetite bogatstvo okusa Baranje – Vina samo provjerenih majstora – Veličanstven doživljaj baranjskih ljepota – Oaza mira i opuštanja …
Ušli su u restoran. Ugostiteljski objekt bija je polupun.
Priđe in konobar, tanak čovik u pedesetima s licem dalmatinskog težaka.
Florijan izrazi nakanu da ručaju.
Konobar ih povede za slobodan sto u kutu prostorije.
Udma su naručili piće – iločku graševinu i mineralnu!
Konobar je donija piće i jelovnik.
Uzet će fiš – blaži, a potom kečigu s žara.
Konobar zaprimi narudžbu i ode. Florijan natoči ženi gemišt.
Ona promotri ambijent.
– Nije loše –zaključi .
– Je– je, dobro je, domaće – složi se Florijan.
Fiš je stiga ekspresno i oni navale.
– Ne sviđa mi se Miličin dečko – ispali u nekom trenu Florijanova žena punih usta.
Florijan se začudi otkud sad to?
– Dečko je sasvim ok – odvrati.
– Je kao dečko je ok, ali ne i ka partija.
– Kakva partija? SKH? SKJ? Američki Repubikanci ili Demokrati? Junge Union? Radikalna partija ili Lega Nord? – palamudija je Florijan.
– Ajde nemoj se glupirat, dobro znaš o čemu govorin.
– Đurđa, mularija se zabavja. Jubu se i jebu. Mladi su, neće se ženit. O tomu ne triba ni mislit. Di je je svadba Bog te vidija!
– Di je svadba? Pitaš me di je svadba? Odmah vamo, iza ugla. Ako si zaboravija, ta mularija je na četvrtoj godini studija. A zna se kako stvari gredu: skula–posal–svadba. I unda dica.
– Đurđa! Mali je ok. Voli je.
– A možebit da je voli, ali šta ona jema od tega da je voli kada ni materijal za muža. On je umitnik. Fanatik svoga poziva. U sebi skriva nemir. Skucat će joj dite i zbrisat. Oli želiš da joj bude ka tvojoj sestri?
To je bilo nisko.
– Pust Elbu na miru – smrači se Florijan.
– Neću pustit: pitan te, oćeš da se Milica zajebe ka Elba?
Nasta tajac.
Elba je bila nešto ka crna ovca u familiji. Njen muž jednog je dana samo diga sidro. Ćao đaci, reka i otiša. Prekinija je sve veze. Minira sve mostove. Neko vrime nije se znalo di je. A onda je došla dojava da živi na Otoku. I da svojim rukimi gradi kuću. Na Otoku je upozna sezonku iz Slavonije, stanovitu Mirjanu A., pa su se „uzeli“ i dobili dicu.
Pet godin kasnije, Elbina starija kći, sada već tinejđerica u četvrtom srednje, odlučila je vižitat ćaću. Nije ga vidila otkako je zbrisa. Materi je prešutila šta je nekanila učinit. Samo je sila je na bus i odvezla se na Otok. Dan je bija šugav, siv, kišan…
Mokra i promrzla zakucala je ćaći na vrata. Otvorija je. Bija je hladan, dalek, dištanciran. Kamena lica. Izminili su par riči. Reka je: „lipo je vidit te, ali ne dolazi više. Ja sada jemam nov život, razumiš?“. „Brend nju život“, pitala je mala. „A da“, reka je on. „Štaš“. Nije ju pustija ni priko kućnog praga, da se dite posuši, ugrije. I mala se na tom mistu zarekla da će njen budući muž bit bogati mandrilo šta će ga držat na kratkom povodcu.
– Jesi me čuja: pitan te oćeš da Milica završi ka Elba?
– Durđa, nisi fer. To su tvoji strahovi, tvoje zle slutnje. Šištiš u vitar. Velin ti: mali je ok! Lip je i pametan i triba mu dati šansu!
– Lip i pametan! A ti si površan i glup – zarežala je Đurđa – zabadaš glavu u pisak ka nojčina, a dobro znaš šta će bit!
Florijan pređe priko grubih riči. U zadnjih trideset i šest godin već je svika na mnoge Đurđine ispade.
Došlo je vrime za kečigu sa žara.
– A–la – usklikne Florijan kada ugleda ribu na pladnju, nako lipo pečenu i okruženu kumpirićima i limunom i petrusimulom na drobu...
Đurđa je po prvi put u životu vidila kečigu. Ta ribetina izdužene njuške prekrivene koštanim pločama, taj živi fosil iz familije jesetri nije joj uliva povjerenje. Ipak, prominila je mišljenje s prvim zalogajem. Riba je bila ukusna i sočna. Bez karakterističnog okusa rijeke, mulja.
Nakrcali su se! Nasitili! Slistili su sve s tace.
Sada je vajalo malo otpuvnut. Ohanuti, rekli bi nešto južnije.
Pa su naručili kavu i braune.
U taj tren naiša je gazda, čuveni estradni umjetnik, pivač jakog glasa. Rokenrola, lola i tamburaš!
– Je li sve u redu – upita je KS.
– Spiza je bila ekstraordinarna – kutentno je reka Florijan.
– Bilo je dobro – suzdržana je bila Đurđa.
KS je bija poprilično nacvrcan.
– Mogu li vas još nečim počastiti – upita je i hiknija.
– A ne, hvala, puni smo – kaza je Florijan tapkajući se po drobčini.
– Ne hvala – Đurđa će damski.
Florijan pomisli: vidi je, opet glumi prefinjenost, a obična je prostakuša iz Voće.
– Oprostite, ali ja to moram reć: podsjećate me na moju ženu – priopći on Đurđi.
Ali brzo se ispravi. Uzdahne.
– Mislin, na moju bivšu ženu…
Seja se za stol.
– Da van rečen - ojađeno će – una je otišla i odvela dicu. Bija san na turneji po Rusiji i kada san se torna, kuća je bila ledena i prazna. I tišina je bola ka postolarsko šilo usrid srca. Pokuša san joj ući u trag, ali ona je dobro zamela stope. A unda san sazna da živi s tin čovikom u Zagrebu. Nabavija sam broj, nazva. A ona je zavrištala da je GOTOVO! BASTA! FINITO! PRIKO GLAVE MI JE I TEBE I TVOJIH TURNEJA! I TVOJIH HVATSKIH KURBI! I TVOJIH RUSKIH KURBI! I TVOJIH UKRAJINSKIH KURBI! JA SAN ZALJUBLJENA! I SRITNA! I VOLIN GA! ON JE ČOVIK NA KOG SAN ČEKALA, KOG SAM SNILA! A TI SI KARDINALNA ŽIVOTNA POGREŠKA! Stukle su me te riči. Znate, meni je obitelj i stožer i utvrda i svetinja i sve...
ALO! LJUBO! DONESI VAMO JOŠ GRAŠEVINE – zazva je KS konobara pa kontinja besidu:
– Ne, nimam ja ništa kontra tega da je tomu stvarno tako, da je to čisto. Razumiš, čista jubavi i to. Ali to je šporko, da šporkije ne more bit…
Florijan i Đurđa nisu svaćali o čemu govori. KS je vidija znak upitnika iznad njihovih glava pa je požurija objasnit:
– UDBA ! – kriknija je – UDBA je namistila tog jebača! U svojoj paklenoj Čentrali iskovali su plan, izradili su psihokarton, do u detalj su je proštudirali i poslali kurbinog sina da ispuni ženske fantazme. E, da! lipo su joj ga uvalili! Ali ona tu nije bitna. Meni su se svetili! Meni! Ja san hrvatski patriota i katolik i to ih je žujalo! Banda udbaška! Pas in mater jeba, da in jeba!
Konobar je donija litru. KS je natočija čašu i eksinija vino.
– Naravski, posli godinu i po operativac je paritja. Čemu da ostane, obavija je posa. Razjeba stvar.
Reka san ženi: vrati se, mila, sve ću ti oprostit! Znam da su ti namistili!
Ali ni se tornala.
Rekla je: neću, nima šanse!
I tako, sad svako živi sam. Dica su odrasla. Študiraju po svitu. Mlađi sin je u Torinu, uči teologiju, drugi je Amsterdamu, zajebaje se, a kći pokušava razumit svoje roditelje studirajući psihologiju na Sorboni.


Kada mi je Florijan govorija o tom susretu i KSovoj tužalljci, ja sam se nepravedno nasmihnija i podsmihnija:

Ljubav ne raspari žbiri ni žandari
Žbiri ni žandari, žbiri ni žandari
Niti puglavari !

Ali šta san ja tada zna? Bija san naivan, zaljubljen i mlad, virova san tek u bezazlenu umitnost i jubav. Svit špijuna, tajnih agenata, operativaca i njihovih suradnika, neformalnih informanata i doušnika bija je za mene paralelni univerzum ili film Đejmsa Bonda. Zloglasni STASI šta je o svakom građaninu vodija dosje postoja samo u DDR-u. Naše Službe jemale su pametnijeg posla neg da se bave običnim čovikom, pa čak i popularnim pivcem nacionalističkih nagnuća; obračunavale su ubačenim protudržavnim emigrantskim snagama, nadzirale su razbludne američke diplomate ča su se kurvali s ćerima visokih oficira JNA, desnim okom pratili nacionalističke i kleronacionalističke navijačke skupine, a livin Carlosa i njegove teroriste…
Ali zbilja i zbiljnost je nešto drugo. Nisan ni slutija…
Nisan ni slutija da će florijanova žena, Đurđa, u zabrinutosti za budućnost svoje ćeri krenit da me minira. O, da, Đurđa je bila strpljiva i temeljita ka špijun na posebnom zadatku. Mic po mic ubacivala je Milici u glavu neke ideje, bezdušno joj trovala misli, podmuklo sijala sumnju, ocrnjivala me, isticala nedostatke, a zanemarivala vrline, podmetala, sabotirala, filigranskom pedanterijom usađivala strah od onoga šta će bit, uglavnom permanentno nanosila štetu, da bi, nakon dvi ipo godine moja draga napokon rekla – Adio!
Bija je to moj prvi poraz od Sistema! Malograđanština je pljunila na jubav i umitnost. Konformizam je posramija plemenite osjećaje, posra se na hrabrost i odvažnost. Nemaštovitost je osujetila životnu avanturu.
Pa san u bed. Jako san pati. Sklupča san se u sebi, tumara ulicama. Ali šta te ne ubije, ojača te! Jednog kasnog popodneva seja san za makinjetu i nepokorena duha natipka epilog štorije:

Philumenist

Letjela je za Pariz u režiji svojih roditelja.
– Što želiš da ti donesem iz grada ljubavnika?
– Ništa, osim možda kutije šibica. U nju stavi kamenčić s jedne od pariških ulica.
– U redu.
Moje poruke dugo su vremena bile kodirane. Teško shvatljive. Tada još nisam bio parezist. Hrabri kazivač istine. Govor mi je bio pun aluzija, nejasnoća, metafora. Namjernih.
Zapravo želio sam poručiti: žigice su potencijal. Njima se mogu spaliti mostovi, kuće, obiteljsko nasljeđe, djedovina, polja, šume, mogu se izazvati veličanstvene vatrene stihije, spaliti Notre–Dame, sažgati Kornati, pripaliti sporogoreći štapin, barut koji će raznijeti Sikstinsku kapelu ili Sabor… No one mogu zapaliti i prometejsku vatru na kojoj se promrzao čovjek može ugrijati, vatru na kojoj se može pripraviti topli čaj, prežgana juha, načinit vrlo konkretan obrok, sa njima se može zapaliti baklja koja osvjetljava put kroz mračnu šumu … Vatra , dinamična, živa… Kamen, krut, nepomičan…
Ja sam vatra.
Ti si kamen.
Kamen u kutiji žigica koji je besmislen.
Ovo je kraj.
Bila je to razlika u dva načina postojanja, dvije različite vizije zajedničke budućnosti. Jer ona je bila epikurejka, a ja plašljivi kinik, neka vrst neostvarenog učenika Diogena iz Sinope, rekao bih tako u to vrijeme. Danas jednostavnije: ona – malograđanka, ja – jebivjetar, skitnica, vagabundo…

Na dan kada je odletjela nisam je ispratio. Umjesto toga pošao sam koračati gradskim ulicama, razočaran i tužan zbog nemogućnosti one divne spremnost da se sve odbaci i riskira, da se živi stvaran, a ne lijep život...
Hodao sam neprekidno i besciljno sve do kasnog poslijepodneva kada sam se zatekao pred umobolnicom gdje su lakši psihički slučajevi žicali cigarete i novac. Prišla mi je neuredna žena srednjih godina. Zjenice širom raširene.
– Hej momak, imaš što para – zanimalo ju.
Nisam imamo ni kovanicu u džepu.
– Žao mi je, nemam – odvratio sam.
Mora da sam izgledao prilično jadno jer je posegnula u džep i izvadila čitav svoj užicani novac – nekih 35 kuna – i pružila mi ga na dlanu.
– Uzmi!
– Hvala, ne mogu to primiti…
– Uzmi, moraš to uzeti! – insistirala je.
– U redu…
Posegnula je u drugi džep i izvadila paketić papirnatih maramica.
– Uzmi i ovo!
– Što da radim s tim?
– Da se nađe ako ćeš jebati – rekla je cerekajući se.
Pukao sam od smijeha i sljedeće čega se sjećam jest kako nasred ulice pjevamo neku pretužnu starogradsku pjesmu na opće zgražanje prolaznika. Potom svatko pođe na svoju stranu, gospođa u umobolnicu, a ja dalje, u smjeru zapada, u mrak.
Noćnim vlakom iz Savskog Marofa vratio sam se u grad. U birtiji na Glavnom kolodvoru popio sam pivo, natašte.

Dva tjedna kasnije M. mi je predala bljedunjavu zelenkastu kutiju šibica na kojoj je pisalo Ladurée, Paris. Unutra su bile tek žigice jednako bljedunjavih zelenkastih vrhova.
– A kamenčić?
– Zaboravila sam – rekla je nehajno. – I, da, bolji si od Soutinea – dodala je.
– Znam, al' koga briga.
– Ovo je kraj – upitala je.
– Aha. C'est fini – izrekao sam da me što bolje razumije.
– Dobro.
Okrenula se i otišla.
– Av–av – zalajao sam za njom.

Nastavio sam skupljati kutije šibica. Moja kolekcija danas se sastoji od 812 kutije. Svaka kutija u svojoj nutrini krije kamenčić, minijaturnu bočicu pijeska, sitnu pustinjsku ružu iz bocca della verita, dupondius, nekoliko talenata, crno vulkansko grumenje, sitne školjke, gorske kristale, ključ života, zametke sreće, sedimente ljubavi…

Post je objavljen 06.05.2022. u 11:52 sati.