Zapravo, ne sjećam se kako je sve počelo. Mislim da je bila vedra proljetna noć i u jednom sam trenutku vidio veliku količinu svoje braće i sestara oko mene. Bit će da smo se izlegli. Nakon početnog teturanja, svatko je krenuo svojim putem. Kod nas se ne živi s roditeljima do 35-e.
Osvrnuo sam se oko sebe i vidio zanimljivu, staru zgradu par metara dalje. Iz podruma se širio miris vlage. Većina moje rodbine se uputila baš tamo, a kako sam se ja osjećao nekako drukčijim od njih, odlučio sam naći svoj put. Krenuo sam na prvi kat i ušao u najbliži stan. Pošto mi je već taj prvi dan bio izrazito stresan (rođenje i selidba u manje od 24 sata), poželio sam malo odspavat pa sam se uputio odmah u spavaću sobu. Tamo je bila neka beba. Ja još tada nisam znao kakve su bebe ali mi se činila nekako bliska. Ipak sam i ja u tom trenutku bio jedna mala ličinka. I taman kad sam se opustio, moja prijateljica beba je počela plakati. Roditelji su skočili kao ofureni i jako su me prepali. Malo mi je trebalo da shvatim da mi ne treba takav stres u životu, pa sam spakirao kufere i krenuo u susjedni stan.
Tamo su živjeli baka i dedo i bili su poprilično usporeni. To mi je baš godilo nakon početnih turbulencija, pa sam ostao kod njih par mjeseci. Redovno su me hranili šećerom i mrvicama, a ja sam im vraćao tako što nisam izlazio danju. Kad bi navečer ugasili svjetlo i otišli spavati, potiho bi zobao ostatke u kuhinji. Onda bi se otuširao u lavabou i lagano spremio za krevet do iduće večeri. Živio sam bajku.
Međutim, kako navodno svemu lijepom dođe kraj, tako sam ja jednog jutra ugledao svog brata Roberta kako juriša dnevnim boravkom, u sred bijelog dana. Jako sam se prepao (vratila mi se trauma od bebe) i bez puno razmišljanja poviknuo: „Roberte, sakrij se, dobit ćeš knjigom po glavi!“ Ali Robert, takav kakav je, nije me poslušao. Samo mi se pakosno nacerio i nastavio dalje jurišat punim šprintom, cca 4 km na sat. Prešetavao se gore dolje i plazio jezik. I tako je paradirao par minuta. A onda ga je skužila baka! Ciknula je iz sveg glasa! Iako je dedo nosio slušni aparatić, baka je proizvela decibele koji nisu mogli ostat nezapaženo. Brzo je uzeo Jutarnji i šćolio Roberta sred potiljka. Sranje! Morao sam se malo smiriti pa sam se uvukao u najbližu rupu i ostao tamo nekoliko dana, da mi se malo smire živci. No, kako su baka i dedo bili slabog vida i danima nisu usisali Robertove noge s poda, sve mi je to postalo prebolno pa sam potražio nove cimere. Ponovno sam izvadio kofere, uzeo samo najnužnije i krenuo dalje.
Ovaj put sam preselio na treći kat. Nisam htio nikakvu bebu, ni baku i dedu pa sam odabrao jednu mamu, tatu i kćer. Mamu i tatu nije bilo briga za mene a kćer se jako bojala buba pa sam znao da mi ne bi prišla. Mama je kuhala bolje on bake, a tata je Jutarnji samo čitao. I tako sam se ja baš fino opustio i ulijenio. Jedne večeri sam našao nešto super-fino na podu dnevnog boravka. Liznuo sam to i baš mi je pasalo. Nalizao sam se pošteno i zaspao snom pravednika. Onda sam se probudio s nekom opakom trbuhoboljom. Nekako sam teško stao na noge, a još ih teže pomicao. Bilo je već jutro i čuo sam kćer kako ustaje. Ulovila me panika pa sam upregnuo i zadnji atom energije da stignem do pukotine u zidu. Samo sam zateturao a kćer me pogodila Anom Karenjinom. Nisam ni sklopio oči a Robert je već došao po mene. Mislim da sam se ipak trebao malo više zabavljati u životu.
Post je objavljen 27.04.2022. u 14:24 sati.