Marketing
Didov NE!
Raskol Tito– Staljin započeja je u lipnju 1948.
Tito je reka NE! Staljinu. Ne je značio NE! bratskoj socijalističkoj okupaciji. Bilo je tu još nekih čarki oko Bugarske i Grčke koje su nervirale brkatog Gruzijca, al na stranu sad to.
Zavladala je ratna psihoza. Napetost je rasla. Počele su se gomilati trupe s obje strane granice.
Moj dida je u to vrime bija golobradi arhitekt i ka takav pozvan je da vodi i nadgleda izgradnju fortifikacijskih zdanja na mađarskoj granici.
Gradilo se odlučno i punom parom.
Uvečer se sidilo uz vatru. Svirala se armonika, besidile se beside. Bit će da se i pilo. Ne previše. Taman koliko triba da se tjeskoba strese s kože.
Bija je tu i neki cigan, Đani se zva. On je priča ciganske priče. Jedne je večeri kaziva štoriju o divovskoj, biloj, ludoj i slipoj ženi ča – u noćima ka ova! – iznenada dojuri odnikud. Zemlja poskakuje od težine njena trka. Veliko golo tilo zrači hladnu svitlost. Judi biže na sve strane, sklanjaju se u panici. Bila žena projuri kroz čergu i nestane u daljini ostavivši za sobom polomljene kočije, muzičke instrumente, zagašene vatre i zgažene jude, dicu, majke, starce, plač jauk i bol!
Ne znan zašto ali dida se jako dojmila ta štorija, taj ciganski pogrom.
Dojmila ga se toliko da ju je iša naslikati kada je otiša u penziju.
Za jedne od tih plemenskih večeri Didi se obratija čovik.
Dida ga je pozna "ka onog iz Uprave".
– Moremo li razgovarat, druže – zapita je čovik.
– Naravski, recite druže – odvratija je Dida.
– Hoćemo li nasamo, tamo na rubu gradilišta. Naime, rič je o delikatnoj stvari – reka je ovaj ispod glasa.
– Ajde – odvratija je Dida.
Pošli su na kraj gradilišta.
Čovik se tu predstavija ka „radnik na određenim poslovima“. Svi su znali šta znači „radnik na određenim poslovima“. Bija je to agent Službe državne bezbednost. Udbaš, obični.
Reka je da je njegov posal privolit jude da radu za Službu.
Objasnija je zadatke i očekivanja.
A ona je postavija neizbježno pitanje:
– Druže, hoćete li raditi za nas?
Noć je bila vedra s punim misecom.
Did je prpalija cigaru.
Zagleda se u zvizde...
– Lipe li noći!
D'ou Venons Nous / Que Sommes Nous / Ou Allons Nous – Odakle dolazimo/ Što smo / Kamo idemo / zapisa je Gogen velikn slovima na svojem najvećem i najslavnijem platnu.
Doista, di je početak?
Neki velu da je sve startalo Velikin praskom šta se prije 13,8 milijardi godin počea širiti iz točke neizmjerne gustoće. U međuvremenu je svemir proša kroz nekoliko etapa i trenutno smo tu di jesmo... Iza nas je krvavi svjetski rat u kojen smo izborili časnu pobjedu. Izborili se jesmo, nema šta, ali sada nam s druge strane prijeti Rus, zapravo Gruzijac iz Gorija…
Nisan siguran je li Dida ovako započeja priču, ali nije ni bitno. Nije tija biti špiclov, prokazivač, hulja doušnička...
Pa je laprda sveudilj i naokolo.
O svemu i svačemu.
O smislu života ... o starom Egiptu i Amon Ra, o Cezaru i Martovskim idama, o Karlu velikom i govorkanjima da je Karlo potomak Atile biča Božjeg... O carstvima što se uzdižu i propadaju u truljavoj dekadenciji.
Dugo je priča. Poveziva nepovezive stvari.
Svakako se povoljno izjasnija o volji, želji i namjeri izgradnje pravednijeg društvenog uređenja. Naš samoupravni socijalizam jema historijsku šansu! ...
Kad je napokon epilogizira solilokvij bilo je vrime da udbaš pripali cigaru.
– Sve si ti to dobro reka druže! Vidi se da si pametan i načitan. U to nema nike sumnje. Čovik ka ti bi nam bija od velke koristi – mudrijašija je agent tajne sile. – Dakle, šta kažeš? Jesi li s nami?
Nu, ti Boga, opsova je Did u sebi i pomislija: homo jope …
Pa je nastavija travestiju.
Vratija se na prapočetak, na problem teorije praska i pitanje: ako je teorija validna zašto je tako malo antimaterije u svemiru?
Spomenija se Grčke, Krete i Mikene… Minos palače u Knososu… Opet je govorija o usponu i padu civilizacija… Ma tko se danas sića Feničana… Džingis Kana… asteških vladara…
Govorija je izvlačeći čudo iz svojih eruditskih žila.
Kada je drugi put epilogizira udbaš ni tjera dalje. Bija je dovoljno pametan da zna da neće dobit odgovor kakav priželjkuje.
Samo je izgovorija:
– Dobro, vratimo se nazad.
I tako je Tito reka ne Staljinu, a Did je reka ne Udbi.
Pitam se je li pri sastavljanju izvješća čovik represivnog aparata bija temeljit i iscrpan ili je čitavu događaj skratio pod suhu, drvenu birokratsku zabilješku:
Subjekt izbjegava surađivati!
---
U Jugoslaviji je između 1948-53. godine ubijeno 337 neprijateljskih komandosa, a poginula su 24 graničara JNA i 12 civila.
Post je objavljen 26.04.2022. u 23:30 sati.